Далеко смо. Моје јесење срце

Не дрхти више кад га подсете

Мириси венућег априла

Ни бетонски титани што

Гутају ходнике не шкрипе,

Нема више празне постеље

У којој си ти.

.

Далеко смо. Не говоре више 

Титрави откуцаји, ни рогобатне

Цевчице, што честице даха

Вештачко проносе, проносе

Негде у олупину чекања,

Да украду прамен и

Распусте стражаре.

.

Далеко смо. Нема оних 

Плашљивих саопштења,

Од ког се у уму састављају

Зидови. Нема крика што

Се низ степенице разлеже,

За њим се затворила врата.

.

Далеко смо. Не шуште више

Гаврани над покислом клупом

У парку. Не спрема се више

У неверујућем трену најлепше

Свечано одело.

.

Далеко смо. Деле нас магистрале,

Неке прегажене, трагови опрани

Кишом. Међу нама су сатруле споне,

Распродати делови, честице стакла 

И напуштене шкољке.

.

Далеко смо. Не видим тебе унутра,

Не видиш мене одозго,

Мириси глине и песка, негде 

Уздах и мук, пред очима 

Макови и ловорике.

.

Далеко смо. Степе су то

Очајања. Не долазиш више 

На позив. Не шаљеш више 

Лептире, не склањам више завесе.

Не чекам бол ни хладноћу,

Можда си… исувише близу!

.

– Песма је први пут  објављена и поклон је читаоцима Србског Журнала широм света –