Планински свеж поветарац

доноси мирис смиља

улази ми у ауру,

миомирис ме опија.

.

Једном ногом си наслоњен

на врх највећег ланца каменог

руку си испружио тамо где

су све стране света,

са длана ти је полетео

ветар и убрао лати са

тек процветалог цвета.

.

Погледао си ме јасно

и заповедио  очима да ме

материјализују у твојој близини,

видим тај одсјај очију твојих

у зраку, увек сам са тобом,

оваплоћујем честицу сваку.

.

И нема даљине, не

Ни раздвојености душа и тела

Јер, гле

смиље  ми оста у длану моме

и где ногом коракнем ту оно замирише

а кад га ка теби дунем кроз етар

из мојих дланова завитла се ветар!