Тек што модру ноћ обли румен зоре младе

и небеске светиљке стави јој под скут,

у  брдима вековним,  к`о дивови што стоје

са Савиног извора,  гором, разлеже се звук.

 .

Занеме Шумадија. Слуша долазеће јутро бело

пој фруле, глас неимара седмоврате краљице,

предака, упокојених душа, чувара имена славе крсне

крајпуташа, кумства, икона…свете Студенице.

 .

О чемеру, иза сјаја ордења скритом

Морави, Курсули, младости,  фруло, збори!

Незабораву не дај краљице, мајке наше, мученице

што војеваше битке, саме, у тишини скамењене од боли…

 .

Свирај фруло! Свирај!!! Реци целоме свету, гласно

и моћницима што истину, на слепо, коваше о нама,

да имамо свега што нам треба,  поноса и више

и да је крв наша, на сваку стопу земље пала!

 .

Исте земље по којој и они ходе; поносити, слепи, горди…

Шта је фрула кад се уз њу тугује, радује, љуби, слави?

Нама добро, а никоме зло! Племенитог ти звука, збори

О срцу народа који прашта, али и не сме да заборави.

.

-слика- Татјана Кришков-