Хвала Лепото свих годишњих Доба,

Вучице, Вило Небеских Соба,

Синце које сија и Душу ми греје!

Жено, Вучице, сада сам у Тами!

Осветлај ми простор и отвори очи ,

Развесели Срце, о, ти Жено Вило,

Као некад давни, у нашем Дворцу,

Када бесмо скупа – или ми се то само Снило!?

Уми ме лепотом Очију твојих,

Са усана Латице поспи ти по мени,

Шапни две, три Речи нежне, ко кад

Волесмо се  на Високој Стени!.