Земаљска се лако небесила
док витези по земљи ходили.
Од главе је реч вреднија била
док потомству наследство чували.

Навек скерлет олтаре бојио
за молитву и завете часне.
Скерлетни је барјак виорио
да поведе у јурише славне.

Скерлетно срце сред дубовог храма
Старом дамом радосно трептало.
Распрсло се поганим играма
којим прошлост славну успавало.

Из скерлета божур изникао.
Такав ниче на Косову само.
Ретки цвет је судбу оплакао
јер нас нема да га заливамо.

Како Трибалу погледати лице?
Коме царству ми ћемо притећи?
Туле се светла храмова Бистрице.
Копни престо пастирске столице.

Миленијум у трен се стопио.
Осуо се саркофаг мермерни.
Лазар причест узалуд је пио
не оплоде л’ снови му небесни.