Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи.

.

Али дирнути руком није смео

Ни отмено ти лице, нити уста,

Ни златну круну, ни краљевски вео,

Под којим лежи коса твоја густа.

.

И сад у цркви, на каменом стубу,

У искићеном мозаик-оделу,

Док мирно сносиш судбу своју грубу,

Гледам те тужну, свечану, и белу;

.

И као звезде угашене, које

Човеку ипак шаљу светлост своју,

И човек види сјај, облик, и боју

Далеких звезда што већ не постоје,

.

Тако на мене, са мрачнога зида,

На ишчађалој и старинској плочи,

Сијају сада, тужна Симонида —

Твоје већ давно ископане очи!