Одма’ни руком и загази бару,

што мили, тече, као живот, мека,

са’рани разум, и удиши пару

с поднебља глиба што те свуда чека.

.

И пусти трулеж нека слепо гази

љубав и душу, и натапа струну:

Задах нек на те своју сенку плази

високу, крупну, као злоба, пуну.

.

Одма’ни руком и затвори око,

црвљиво доба нека нагло тиска

спомене, славу, у блато дубоко,

где порок цвета и развратност ниска.

.

За лице твоје огледало није.

Живи међ људима у музици блуда.

Живи! И нек ти влага срце пије.

Живи у земљи срамоте и луда.