Ради непочин – воденица

С којом не знам да л сам у роду

И жрвњем без одгоде меље.

А време с маглом преко лица,

Ко помељар седи на прагу

И ћутке распреда плетиво

Што га од златног руна преље

У шаренице вас дан ткају

И гледам ту надир – воду

Што точак неумитно мота.

Сам у свему томе, залуд бројим

Вреће у којима се мливо

Свег жића к другом носи крају,

Кад ме очи тога живота

У мељави не препознају.