Више још, шевице моја, још снажније клицај,

и трагове песка и земље са перја отресај…

Високо на крилима, узлети,

ка сунцу полети….

.

Доле као да се у твом гласу бојазан скрива,

док на висинама постаје звоник и љупкији бива,

тамо горе хоћу да те слушам, тамо узлети,

До неба чак полети…!

Поезија Лужичких Срба