Кад талас крене преко жуте њиве

И свежа шума звуком ветра пирне,

А у врту се тамно-плаве шљиве

У благој сени лишћа крију мирне;

.

Када, мирисном росом умивена,

У рујно вече ил’ у јутру плавом,

Испод грма ми ђурђица сребрена

Предусретљиво наклони се главом;

.

Кад хладан извор заплеше кроз драгу,

У мислима ми мутне снове ниже

И шумори ми тајанствену сагу

О мирну крају из којега стиже.

.

Тада се смири моја мука многа,

На челу боре постају све мање,

И обузме ме неко сретно стање,

А сред небеса ја угледам Бога.

.

-извор- Поезија суштине –