Заривена у игличасте стене

планина је као крстача дубоко

загазила у паклену реку Стикс

понављала својим хуком опорим

да су паклене двери затворене

и да се уз њих нико

не пење у рајске висине.

.

Ни свеће нису хтеле…

.

Из дубине амбиса дах

Ледени бије јер душе

Мртвих одоздо дишу.

.

Месец је громозорно

из детињства подсетио пориве изазвао

И страшна туга је букнула.

.

Игличасти глог се разбокорио

а тамо је из спаваће собе

израстао.

Тропрст јавор горостасно

.адвисио згариште

А дивљака јабука

Насред гостинске собе родила.

Једино она жели

да образ оплемени

да госту послужи слатко

и српско пиће жежено.

.

Струјање уплашеног планинског

вихора подсећа на уклетост,

на залуђеност, на зачуђеност,

на мржњу, а стална

асонанца “У“ на вууук,

јер је човек човеку…

Јато врана злослутно

Подиже хук

а њему сада, као дечаку некада,

пламени језици запуцкеташе

пред очима,

црева закрчаше

док је јужни ветар дунуо,

привиђења, игра вампира, кошмар

још се није смирио.