Стојим разапет на белољинској раскрсници

као Христ на крсту,

спушта се хладан ветар с Копаоника,

и прогања моју јединствену, специфичну,

одумирајућу врсту.

.

Стојим разапет на белољинској раскрсници,

где су ме одувек подилазили жмарци од узбуђења,

и то баш код путоказа за Блаце,

где ме надјачају искушења.

.

Топлице моја, недостижна висино,

кад сам у теби, гасиш ми песимизам,

својом неисцрпљујућом ведрином.

.

М.М: “Маскирани оригинал“