Милорад Максимовић: Непробуђени снови


Негде

Где стојим сам у песми

Где шапућем у јасној нади

Где ја пребивам кад ни једна светлост не сија

Где сам и кад нисам

.

Тајна мисао остаје.

.

Дели своје гласове са мном.

Доводи ме у и из лудила

Vuče moju suštinu kroz blato

Окривена осећајем и жељом

.

Ето га лежи… vici!

.

Ali onda…

Није ме брига за оно што није у мени.

Сви они који остају у сенци

Вечна жеља за одливањем

Мрачни пут до славе.

.

To je njihova najdublja priča.

.

Хоће ли да побегну?

Хоће ли опет бити целе?

Можда, можда сам управо чуо.

Само шапуће али ипак… Реч.

.

Кад би твоја душа знала…

.

Vatreni prsten je u svima nama

Прстен белог пламена непролазан.

Негде у времену живи,

Непробуђени сан снова.

.

Neću počivati.

.

Слеипнир ће опет да грми!

Није Один тај који поседује коња.

То је светлост и љубав и предања која слушају

Глас живота у себи.

.

Один чека предају вере.

.

Непробуђена сећања на старе дане.

Пре Сунца и звезда и вела.

Где је само светлост била

Где је само љубав била…

.

Све то и има…

Постави коментар