Ако ми на дар донесете само прегршт сена
са наших стрмина и шарених ливада,
тај мирис мајке, планине и гнезда птица
тај зној од звезда до мушког рамена
тај рукоплет од Морава, Сава, Kолубара,
Јабланица, Ситница и Тиса…
.
Ако Србија ко девојче прогледа у шљивику
снено оком модрих шљива,
ако затегне прегачу зрелог воћа
и нараслог хлеба,
ако у истој колевци угледам и цвет и дете
тад знаћу да завичај и птица
само у овом небу има.
.
Ако ме, светицу, у озбиљном лику
небеске фреске огледате,
кад у молитви и брду и трави и хитром зецу
дубоко се над изворима клањам
реците ми како Србију снеом а не животом
да досањам?
.
Знам питаће ме за босиљак празничног мириса
и што га девојке у коси с радошћу носе,
знам, рећи ћете да над Србијом анђели
белим крилима лете
и да се жуљном руком још слатки хлеб
најлепше
за славу Оца и Сина и Преветог Духа
уз амин ломи
Рећи ћу вам да Србију највише волим кад је од росе,
рећи ћу вам да сем њено најнаивније дете,
рећи ћу вам да је волим јер је лепотом сањам!

Из збирке поезије „Причин Белог анђела“

Фото: девојка са поља зелених; Википедија