Кад поноћ се звезданим шаром ојави
кад сећања бљесну ликом мајке
и небо се пупом љубави рацвета
животи многи у плаве сени мину
Пред разбојем празним
ту сневана је јава
и варка ткања
сплетена од влати минулих трава
С годинама које трагом нашим цвату
ветрови су развејали загрљаје
и руке празне што у плавет роне
и у кише плаве што се оком неба јаве
А јесени шуморе
шуморе
Јер проси, мајко
Просјакиња која верује
у пурпурне снове
у напор љубави
у реч која се љубав зове
Да године залече
тугу што се маховином дана
оплодила
у капи свемира
И да душом птице
кроз тишину облака
у лет се к светлости вине
и заметке плаве разбокора
И капљу месечевог сјаја
јоште да капне
блаженим сном
на очи своје

Фото: Фототека Србског Журнала