Иде сунце, иде,
реком низ реку.
Маглена му леђа,
и росне му ноге,
а сунчане очи.
.
Ишло тако, ишло,
до куће големе.
А у њој ко беше?
Јана, света Јана, баш Сунчева сестра.
А шта Јана ради?
тка, платно од фула –
Сунцу кошуља,
а платно од лана –
леп за Месец убрус.
.
А шта Сунце ради?
Срећан рад јој назва
и овако рече:
“Ткај, Јано, ткај, ткај
и пожури те платно доврши,
па да се узмемо,
да се саставимо,
и да се венчамо,
децу да створимо
и да их крстимо.“

А Јана шта рече?
“Ој, Сунце, пресветло,
много си грешио,
и с лица и с леђа.
Да ли где још виде
да уда се сестра
за рођеног брата?
Него ти начини
опанке од гвожђа
и штап од челика,
на година девет
ти по небу иди,
и девет по мору,
док не нађеш
старог деду нам Адама.“

Послуша је Сунце
и чврст штап направи,
и опанке јаке,
па по мору пође.

Ишло колико ишло
и Адама нашло.
А Адам шта ради?
У рај га одведе,
има шта да види:
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана.

Шта тад Сунце рече?
“О, деда Адаме,
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана?!“

Тад Адам шта рече?
“Оно су грехови,
јер су се узели
баш сестра и брат јој.“

Сунце кад то чуло,
натраг се врнуло,
и штап изгубило,
и опанке здрало
док до Јане стигло,
а тада јој рече:
“Ткај, Јано, ткај
ткај и пожури,
јер поруку твоју
ја ево оправих, –
све ми се одобри.“
Јана кад то чула
до мора отишла,
у море скочила,
а уста говоре:
“Боље је да будем
ја камену смола,
и рибама храна,
него пар своме брату!“

То Бог је видео,
из мора је диже.
Од тада са Сунцем
никад се не саста.

(Казивала и певала баба Стањика лу Сарафин из Оснића. Превели; Божидар Пауњеловић из Оснића и Југослав Урошевић. Влашке песме забележио Југослав Урошевић)

Фото: Влашки мотив; Википедија