Речима молитву,
као што бројанице анђели што плету,
изговарам срцем,
и путујем у своја
давно заборављена праскозорја,
за тим светлуцавим зрнцем.
.
Чекам тренутак када ћу себе, срести…
Да се радујем као дете некој песми.
.
Тело ми сад мало остарело,
и урезане успомен виде се на лицу,
време као да је прохујало …
али никад заборавити нећу,
ону нежну у мени, девојчицу.
.
Радосно, са осмејком
што пролазницима незнаним
маше ручицама,
што против ветра трчи,
мокрим улицама …
не могу да заборавим
ту плавокосу, коврџицу
што немирна лелуја
на мом белом лицу.
.
Ни тихе сузе
што у самоћи и боли проливам,
не заборављам.
.
Ни хладне руке које ме
не грле и не теше,
заборавила нисам …
а давно беше …
.
Ни страхова прегршт
што ми се у венама таложише,
ту су, а нема их више.
.
Не заборављам ни пљускове,
ни летње кише,
ни урезане слике
што трага у мени оставише…
младе су, детиње,
а у мени остарише…
сама од памтивека,
је сви ме оставише…
.
Тражили су срећу за своје спасење,
а на том путу, заборавили су на мене,
на моје потребе и жеље…
.
Ако сретнете некада
та одговорна лица,
кажите им да је небо
пуно белих птица,
а душа моја, постала је
свтлосна искрица,
исплетена и откана чворовима
нанетог ми бола,
као анђееоска бројаница.

Фото: Девојчица са коврџом; Википедија