Знам људе што живе слично мандрагори.
Без стабла, нису дрво, не расту увис.
У корену су, кореном расту наниже,
у обличје биљке закључани.
Знам их. Излазе каткад невидљиви
пред зору кад песници и певачи поспе.
Преваре окрутне чуваре
и пролазе кроз тајне двери.
Мимо затворених капија проносе
ружино дрво и бели хлеб за псе.
Скри-вају се иза живица и дрвећа,
пребирају по небеским струнама и
евају сами пре првих птица.
Иза тишине, дивљи, лутају за својом сенком.
Знају да читају звезде и реч коју држиш у устима.
У дослуху су са речима.
Из грла им не излећу као птице и не ударају у прозор.
Свакој знају семе и време моћи.
Познају им крхкост на лудом
језику, у дебелом уву и танкој памети.
Зато се не играју њима
на панађурима. Радије ћуте.
Неко ме ослови: песниче. Зазор ми.
Пред вратима Храма уписујем:
Приклонити се смерно.
Не спомињати име Песниково узалуд.
Због оних који отћуташе своје песме.

Фото: Мандрагора; Википедија