Сваког дана, по ко зна колико пута, помислим на све вас.

И, не само што помислим, већ у духу и разговарам с вама.

Док разговарам с вама, ја вас у исти мах и видим, видим вас у визијама својим.

Све вас благосиљам, свима вама благодарим на свему, а највише на томе што постојите, што  јесте то што јесте, што обитавате заједно са мном на Мидгарду, на Гаји, на плавој планети која ће ускоро постати плава звезда.

Ваши снови јесу и моји снови, ваше визије јесу и моје визије, ваше песме јесу и моје песме.

Сви смо ми скупа, преко Духа Стварања, Творца и Васељене, повезани и умрежени у једно Духовно Суштаство.

Кад год мислим на вас, тада у срцу осећам топлину и милину, а у души радост и дивоту.

Радујем се свим бићем што јесте, што постојите и, надасве, што сте моји пријатељи.

Свих оних минулих година, док сам усамљен писао за Србски журнал, имао сам, истовремено, и осећање и јасновиђење, да ће овај интернет-портал једном прерасти у галактички портал, у тајни звездани пролаз што води у оностране и упоредне духовне светове; да ће се око Србског журнала, пре или доцније, васпоставити духовно језгро Белог Србства и Плавих Вилењака.

И гле, дивотног чуда! – управо се то и догодило!

 Светлана, Душица, Верица, Владан, Милорад, Бранислава, Милан, Марко, Александра, Соко са Велебита, Роса Бела Србкиња, Милица Бела Србкиња, Јадранка из Србске…

Сви сте ви у мојему срцу, у мојој души, у мојим сновима и визијама.

Са свима вама ја дишем у р(и)тму планета, звезда и сунаца, у р(и)тму сазвежђа и звезданих јата, у р(и)тму Творца и Васељене.

Када ме обхрвају

дубоки унутарњи немири,

који ме походе

из неких давно минулих живота,

тада ништа не знам,

ништа не умем,

ништа не могу,

и, гле!

бивам тако слаб и немоћан,

да се, напросто,

стидим самога себе.

Највише се плашим таквих тренутака,

јер,

у таквим тренуцима

имам осећај,

да сам напуштен од свих,

да не требам никоме:

ни Богу,

ни Васељени,

ни ближњима,

ни прецима,

ни потомцима,

нити икоме и ичему

на свету целом.

Од детета сам сневао,

маштао и стварао мит о себи,

о својим родитељима,

о својим прецима,

о својем племену и роду.

Од детета сам знао и осећао,

да у свету,

да у свим световима,

међу звездама и сунцима,

има свега што нам треба,

има свега и више него што нам треба,

има свега у изобиљу.

Од детета сам знао и осећао,

да својим сновима,

мислима и визијама

могу да призовем сваког оног кога љубим

и све оно што ми у томе часу треба.

Од детета сам знао и осећао,

да су снови и машта вреднији од сваког знања,

од сваког рада,

од свега другог у овом свету.

Ми смо сами своји творци.

Ми стварамо себе, а стварајући себе, стварамо и свет у којему обитавамо.

Стварање себе подразумева и стварање мита о себи.

Ко не створи мит о себи, тај ни себе није створио.

Уопште није важно како нас свет види, већ како ми сами себе видимо.

Ми смо оно што сами себи и о себи мислимо, говоримо, чинимо, пишемо и стварамо.

Каква су дела наша – такви смо и ми!

Наш пут јесте пут љубави и светлости.

Наш пут јесте пут белих богова и белих богиња.

Наш пут јесте пут Творца и Васељене.

На унутарњем путу Творца и Васељене, ми смо самима себи истовремено и преци и потомци.

Стварајући себе у Творцу и Васељени, ми, у исти мах, стварамо како своје потомке тако и своје претке.

Ако не створимо претке, залуд смо и потомке стварали!

Нека наши митови и наше визије буду наши светлећи путокази на властитом унутарњем путу кроз сазвежђа и звездана јата, на путу без почетка и свршетка.

Ми смо сами своји творци.

Ми смо Бели Срби, синови и кћери белих богова.

(Вилењакова посвета: Душици, Светлани, Верици, Владану, Милораду, Бранислави, Милану, Милици Белој Србкињи, Соколу са Велебита, Јадранки из Србске, Роси Белој Србкињи из Данске и свим иним Белим Србима и Белим Србкињама диљем и широм Мидгард-Земље.)

Шта је наша визија?

Наша визија је васкрс и поновно рођење Белога Србства;

наша визија је обнављање завета с Белим Боговима и повратак Сварогу Створитељу;

наша визија је стварање нових планета, звезда и сунаца и ширење Божанске Љубави

далеким световима и пространствима;

наша визија је повратак Белих Богиња

које ће рађати Исполинску Расу у Беломе Србству;

наша визијија је уздизање и узношење Мидгард-Земље, Свете Гаје,

на више ступњеве Божјега Присуства и Божјега Стварања;

наша визија је духовно и дејствено повезивање Мидгард-Земље

са Плавим Сунцем у плавом свемиру;

наша визија је Лепота, Дивота, Љубав и Стваралаштво

у свим мировима овостране и оностране Васељене;

наша визија је одуховљење и обожење свих бића суштих

у свим видљивим и невидљивим световима;

наша визија је вазношење Велике Расе, Расе Плавих Вилењака,

на разину Белих Богова

и, надасве,

наша визија је нетрулежност плоти

и Вечан Живот свакој живој и суштој души

у Златном Свароговом Ирију.

Кад год сте тужни,

сетни,

уплашени,

безвољни,

бездушни,

мрзовољни,

слуђени и смушени,

уморни од рада,

тада ви нисте више ви,

нисте светлосно и божанско биће,

већ роб и жртва

црних гмаза и мрачних утвара.

Потрудите се,

да у свакоме трену

будете срећни,

радосни,

смирени,

заљубљени

и, добре воље.

Не плашите се никога и ничега

и не брините се ни за шта,

јер Васељена је пуна,

препуна и изобилна

свега што нам треба.

Ко год вам каже:

да је рад створио човека,

да се од рада живи,

те да и ви морате,

као и друго бесловесно робље,

да нешто радите,

патите се и мучите,

знајте да је тај

ваш потуљени

непријатељ и враг.

(Светлани, Душици и Белој Веверици,

трима Белим Србкињама и белим вилама,

које су ме и подстакле да пишем

ове увиде из Акаше.)

Култ рада су смислили рептили и западни рептилоиди, да би поробили бело човечанство.

Једна од највећих лажи црних гмазова и рептило-западњака је, да је рад створио човека!

Јер, не ствара рад човека, већ снови, замисли, идеје, визије и стваралачко тиховање.

Што човек више ради у овоме свету, све је даље од Божанског, од Суштаства.

Творац ништа не ради.

Творац тихује у стваралачком тиховању.

Творац ради из Поља Не-Рада!

Кад неко стане да ми хвали англо-саксонску пословност и немачку вредноћу, германски идотски култ рада, мени је одмах јасно с ким имам за посла.

Тај човек је или бесловестан, или купљен, или, пак, поробљен од рептила, црних гмазова, и мрачних ентитета.

Боравио сам, негда давно, у германском свету, и, још сам тада, са двадесет година, схватио, да је њихово биће сасма поробљено од црних гмазова, да је њихов стваралачки дух посве распршен и уништен.

Западњаци одавно нису духовна стваралачка и светлосна бића, већ рептилоидни роботи програмирани да раде по диктату црних гмазова.

У Златноме добу Сварога бића која буду боравила на Мидгарду, на Гаји, неће ништа радити, већ само сневати, маштати, уживати и тиховати у стваралачком тиховању по угледу на Творца.

Све рептилске религије и гмазовске идеологије воде вас у робство (није правилно рећи: ропство!), претварајући вас у живу храну за црне и мрачне ентитете.

Ко данас тражи уточишта и спасења у рептилским религијама пустиње, тај је самога себе осудио на вечиту смрт.

Клоните се свих религија, свих цркава, свих идеологија!

Све религије су далека и мрачна прошлост, време када су Гајом владали црни гмазови, астрални и енергетски вампири.

Кад рептилске религије пустиње сазарцавате са становишта наших белих богова, тада видите и схватате колико су били слуђени, затуцани и заглупљени сви они који су тражили уточишта и спаса у тим религијама.

У рептилским религијама човек је и дан-дањи понижен до скота, а жена чак и више од скота!

Жена се у рептилским религијама уопште и не сматра словесним и душевним бићем, већ објектом за полно општење, сексуално оргијање, и, надасве, машином за рађање деце.

Унутарњи Пут Навише ка Првобитној Светлости Живота води далеко од свих религија, свих цркава, свих идеологија и свих светских политика.

Почетак буђења и освешћивања Белих Срба јесте превазилажење и одбацивање рептило-германског култа рада који нас, ево, већ вековима, чини робљем и живом храном црних гмазова и мрачних ентитета.

Што смо мање везани за сваки вид рада у овоме свету, све се лакше уздижемо и узносимо на више ступњеве Божјега Стварања и Божјега Присуства.

Једини наш истински рад

у овоме свету

јесте радовање,

тиховање,

сневање,

маштање

и уживање –

у божанској лепоти,

дивоти и љубави.

Вечна Васељена,

гле!

свега има у изобиљу,

и све је већ

у њој,

одувек и заувек,

савршено створено,

па зашто бисмо ми онда

било шта друго радили,

и мучили се,

како у овоме свету

тако и у свим иним

световима!?

Од када знам за себе,

само сам сневао,

маштао и певао.

И ништа друго

нити сам умео,

нити знао,

нити, пак, желео,

да радим у овоме свету,

јер због ничег другог

нисам ни долазио

на овај свет.

Онај ко жели

да упозна мене,

нека ме потражи

у мојим песмама

и сновима!

Изван мојих песама

и снова,

гле!

нигде и нема мене!