Бели Срби

не смеју више да размишљају о томе,

колико је моћан или немоћан њихов непријатељ,

њихов црни враг и душманин,

већ само да следе свој унутарњи глас и пут,

и да верују у Савршенство

према којему стреме

свим бићем и суштаством својим.

Напросто,

нашег непријатеља нема,

ако га избацимо из својега ума и срца,

ако га избацимо из својих снова и визија.

Бели Срби не смеју више,

властитом животном енергијом,

да хране црне враге и душмане своје,

већ да их једном засвагда

пониште својим божанским дејствима

у свеколикој Творчевој Стварности.

Бели Срби живе,

истовремено,

како у Садашњости,

тако и у Прошлости и Будућности,

јер су Велика Раса

Богова и Исполина.

Страх је поробио све нас.

Све наше непријатеље производи наш властити страх.

Змије и змајеве, као и све ниже грабљиве расе, такође је произвео наш страх.

Колики је наш страх, толики су и непријатељи наши.

Сем страха, нико други не влада над нама.

Тамо где нема страха, нема ни непријатеља.

Тама је страх.

Црнобог је страх.

Зло је страх.

Смрт је страх.

У самој бити, страх је одсусутво Светлости, одсуство Љубави, одсуство Доброте, одсуство Лепоте, одсуство Живота.

Страх је наша сенка, тамна страна нашега бића и суштаства.

Страх је црна рупа у нашем бићу и суштаству, мрачна и студена празнина у нашем срцу и нашој души.

Страх све мрзне, све леди, све скрутњава и све поништава.

Страх привлачи страх.

Страх привлачи све оно што у нама изазива страх.

Страхом се храни страх.

Страх жртве привлачи страх крвника.

Жртва и крвник имају један те исти страх.

Зато се жртва и крвник увек проналазе.

Кад не би било страха, никада се пронашли не би.

Слично слично призива и мами.

Да није страха у нама, живели бисмо као богови и богиње.

Тада би нам Васељена даривала све што пожелимо.

Да није страха у нама, не бисмо морали ни око чега да се мучимо.

Јер, узрок све наше муке и патње јесте наш страх.

У овоме трену, по Бело Србство је битнија Република Србска од Србије, битнија је Бањалука од Београда.

Судбина Белога Србства прелама се преко Србске, а не преко Србије.

Србска је будна и самосвесна, Србија је дрогирана и хипнотисана.

Више храбрости, више одважности, више самобитности има у Србству у Србској, него у Србству Србије.

Стожер Белог Србства није више Србија, већ Србска.

И, већа је и битнија Србска од Србије, од Србије успаване, замађијане и умртвљене.

Будућност ће показати, да се овај тренутак вечности у којему се налази Бело Србство прелама кроз космичку и звездану призму Србске и Бањалуке.

Свака политика, па и дневна, јесте само пресликани тренутак из Вишњих светова.

Узрок свих дешавања на Земљи налази се у Вишњим световима.

На Земљи нема никаквих узрока; на Земљи су само последице.

Како Горе, тако Доле!

Што се Горе сеје, то се Доле жање.

Србија је поробљена и изнутра и споља.

Србска још није поробљена, али ће постати убрзо, уколико своју судбину буде и даље везивала за Србију.

Србска не сме да се везује за Србију, већ за Русију!

Србија је мртвац, и свако везивање Србске за мртваца, било би погубно по свеколико Бело Србство.

Београд је светска престоница свих злотвора и душмана Белога Србства.

Највећи душмани и крвници Србства бораве у Београду.

Преко Београда је поробљена и ушуткана цела Србија.

Одувек су највећи изроди Белога Србства обитавали у Београду.

Још нисам истражио, шта је то у самоме Бићу Београда што попут космичког магнета привлачи све мрачне и црне, све душмане, непријатеље и мрзитеље Белога Србства!

Али, надам се, и верујем, и то ћу открити ускоро.

Звер је мртва, гмазови су у расулу, а владари из сенке не знају више, од силнога страха, у коју ће и чију рупу да се скрију.

Одзвонило је предаторима и паразитима, одзвонило је змијама и гуштерима прерушеним у банкстере, индустријалце, капиталисте. ..

Америка и Нато су пред распадом.

Јер и Америка и Нато јесу творевине Звери.

Кад убијете Звер, онда ни Нато ни Америка више не постоје.

Светлост је поново победила Таму.

Црни, мрачни, репати и рогати биће заувек протерани са Мидгарда.

Белбог је победио Црнбога.

Љубав је победила Мржњу.

Добротом је Зло побеђено.

На Мидгарду се рађа Златно Сварогово доба.

Енергије Ирија струје ка Мидгарду.

Плаво Сунце притиче у помоћ.

Сва бића светлости из свих Творечвих и Белбогових светова крећу ка Мидгарду, да припомогну синовима и кћерима светлости са Мидгарда.

Будућност је садржана у садашњости.

Садашњост је и прошлост и будућност у истоме трену.

Вајтмаре и вајтмани круже око Мидгарда.

Сварогови бели богови, на челу са Перуном, пристижу у помоћ Белбоговим ратницима светлости.

Мидгард-Земља се изнова рађа заштићена Етар-Звоном Плавога Сунца.

Мидгард-Земља прелази у пето пространство Творчева Присуства.

И, ево, већ свиће Праскозорје Звезданог Мидгарда.

Овим светом подједнако владају и Белбог и Црнбог.

А вероватно је тако и у свим иним материјалним световима.

Свако од нас се унапред, још пре доласка на овај свет, опредељује или за Белбога или за Црнбога, или за Светлост или за Таму.

Уствари, наше се опредељење догодило много раније, можда на самом почетку свих почетака!

Наш Бог Спаситељ, о којему говоре све вере и све религије, јесте, по свој прилици, Онај Бог којега смо сами стварали и обликовали.

Стварали и обликовали у мислима, осећањима, речима, сновима, визијама, и, надасве, у свим делима својим.

Творац је с ону страну добра и зла, с ону страну свих подела и двојности, с ону страну свих супротности и опречности.

Творац је Стваралац.

Стваралац мора вечно да ствара, и, док ствара, не размишља ни о добру ни о злу, будући да је свако стварање по природи својој изван добра и зла.

Све битно и суштаствено је с ону страну добра и зла!

Неће нам Творац послати Спаситеља.

То је опсена у већине вера, у већине религија.

Ми сами морамо да призовемо, створимо и обликујемо својега Спаситеља.

Спаситељ је у нама, у нашим сновима и визијама, у нашим мислима и делима.

Спаситељ се настањује у нашему срцу.

Али, да би Спаситељ могао да се настани у нашему срцу, ми морамо да припремимо и прочистимо своје срце.

Некима је Спаситељ Белбог, а некима, пак, Црнбог.

Они чији је Спаситељ Белбог, и сами ће постати Белбог, а они чији је Спаситељ Црнбог, и сами ће постати Црнбог.

Сви смо ми унапред и заувек опредељени или за Белбога или за Црнбога.

И то је још једна од опсена многих религија, које умишљају да се неко, после покајања и раскајања, може преокренути, преобразити, преумити и постати нешто посве ново у односу на оно што већ јесте.

То се једино дешава у оним случајевима, када је неко ко је већ опредељен за Светлост, те је из неког разлога залутао и кренуо на супротну страну, па се у трену присети (то се зове просветљење, изненадно буђење) зашта се определио и, онда крене у сусрет влститом Спаситељу, у овом случају Светлости и Белбогу.

Кад све ово поједноставимо до самог краја, онда долазимо до закључка, да смо сви ми самима себи Спаситељ, да нас нико, у бити и суштаству, не спасава, већ да ми сами себе спасавамо.

Ако ми не спасемо сами себе, онда нас нико, па ни Сам Творац, неће спасити!

Румени,

љубичасти и малинови облаци

понад врхова топола у даљини,

и пун Месец,

над пољем од смиља,

наранџаст,

пурпуран и жут,

изгрева

про плавет-пламена горја

у вечерњи сутон,

сребрн и зимзелен.

Вивекананда је Теслу

сматрао Аватаром.

О томе је говорио јавно

на својим предавањима

по Европи, Америци и Индији.

Свуда у свету постоје духовни покрети

који Теслу виде као Аватара.

Аватар је Бог који се оваплоћује

и силази на Земљу,

да би просветлио људе.

Тесла је, уистини, Аватар;

оваплоћење бога Перуна, бога Вишњег.

Сва Теслина остварења на Мидгард-Земљи

јесу, уствари, материјализација визија

које примаше преко Перуна из Акаше.

Овог Аватара

људска врста никада неће моћи да схвати.

Напросто,

људима би требало забранити и да говоре

о Њему!

Како људи могу да виде и схвате Бога

који се оваплотио у човека

и низвео на Земљу

међу њих!?

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА ИЗ АКАШЕ

Тесла се, по одласку са Мидгард-Земље, настанио на Плавоме Сунцу у Даждбоговом плавом сазвежђу а у Свароговом звезданом јату – у Златном Свароговом Ирију – с ону страну свих материјалних и видљивих галаксија, светова и васиона.

Пре неки дан, рече ми Душица Милосављевић, песничка плава вила, како више не може да води обичне разговоре, да бих то исто, у року од само три дана, чуо и од Светлане Рајковић, Милорада Максимовића и Владана Пантелића.

Као да су те речи, њих све четворо, рекли из мене, из мог срца, из језгра моје душе.

Никада нисам волео обичне разговоре – а обични се разговори, најчешће, воде у кругу породице и родбине или у друштву људи овога света – но, што сам старији, што време брже протиче, све мање подносим обичне разговоре.

Обичне разговоре доживљавам као губљење времена, као гњављење и мучење душе.

На обичне речи више немам право! –

давно је рекао један србски посвећени песник који је још у младости напустио овај свет.

И, заиста, немам право на обичне речи и обичне разговоре.

Ако са пријатељима не разговарам о битном и суштаственом, онда нећу ни о чему да разговарам.

Боље је да шутим и тихујем, него да празнословим!

Све овоземаљске приче су већ давно испричане, и, све се те давно испричане приче сада само препричавају и прежвакавају, како каже мој пријатељ Владан Пантелић.

Празни разговори прљају и оптерећују душу.

Ако у речима које изговарамо нема песничких слика и пра-слика, нема мистике и тајинства, онда су то празне речи које звече!

После обичних речи и обичних разговора, осећам се празно, јадно и бедно.

И, не само то.

После обичних речи и обичних разговора, увек сам имао осећај да сам сироче, да сам напуштен од Створитеља, Васељене и Богова, да сам никоји и ничији.

Све се у Васељени убрзава и згушњава, и ми морамо да будемо усредсређени само на битно и суштаствено, а битно и суштаствено јесте у нама, у нашем срцу, у језгру наше душе.