Ако желите да сазнате: ко сте и чији сте, онда не питајте људе из свог окружења, већ Творца и Васељену.

Ви сте синови и кћери Светлости, или још јасније: Плаве Светлости која исијава из Самога Суштаства.

Ваши Велики Преци нису ниједна земаљска и људска раса, но Велика Раса, Раса Белих Богова и Белих Богиња, Раса Исполина, Раса Дивова, Раса Колоса.

Никада не сневајте и не размишљајте о Малом, него о Великом, о Највећем.

Сневајте Изобиље и живећете у Изобиљу; сневајте Лепоту и бићете окружени Лепотом.

Творац вас је створио да живите попут Белих Богова и Белих Богиња, а ви сте столећима и тисућлећима лутали по лавиринтима и опсенама овога света.

Лутали сте кроз многе религије и вере, кроз многе рептилске идеологије и философије, надајући се, несувисли и бесловесни, да ћете добити одговоре на битна и сушта питања, а тиме сте се све више удаљавали од Творца и Васељене, од Белих Богова и Белих Богиња, од својих Великих Предака Исполина и Дивова, да бисте, на концу свих тих лутања, постали јадни и бедни, постали кепеци и патуљци, служећи за подсмех и спрдњу оних земаљских и људских раса које вашим Великим Прецима ни до колена не бејаху.

У овом тренутку, свако од нас ствара и обликује самога себе, како у Времену тако и у Вечности, свако од нас изнова и изнова рађа самога себе.

Јер, ко поново не роди самога себе, тај као да ни рођен није.

Роди самога себе, па ће те и Творац и Васељена у Духу родити!

Бели Срби се враћају на Плаву Звезду чим обаве од Сварога им поверен битан и сушт задатак на Мидгарду.

А сушт задатак је: да се Мидгард просветли и осветли, да се очисти од црних гмазова, те да се, потом, уздигне на вишњи ступањ Творчева Присуства.

Ово је тренутак велике космичке жетве на Мидгард-Земљи, када се свакоме, овде и сада, суди за сва минула и будућа дела.

Шта је ко сејао, то ће и да жање.

Мидгард-Земља је већ у овоме трену ушла у девети прстен овоја (ауре) Етар Плавога Сунца.

Наиме, Етар Плаво Сунце има девет овоја, девет слојева, девет прстенова ауре у свим нијансама плаве вагре.

Замислите кружну дугу око Етар Плавога Сунца, с том разликом што је уместо спкетра свих вагри, у овом случају, само спектар свих нијанси, свих тонова плаве вагре (боје).

Тренутно је Мидгард-Земља ушла (уствари: усисана је, увучена, привучена чудесним божанским дејствима) у први спољни (а то је девети прстен, када се сазерцава из самог Средишта илити Језгра Звезданог Јата) овој ауре Етар Плавога Сунца, а у том овоју је најсветлија нијанса плаве вагре.

Како се будемо примицали Етар Плавој Звезди, како будемо прелазили из деветог у осми, из осмог у седми, из седмог у шести прстен, и тако редом, светлост ауре биваће све плавља и плавља, док ћемо, истовремено, у свом унутарњем бићу и суштаству, осећати све већу заштиту, све благотворнију и умилнију енергију, све чистије и дивотније Творчево блаженство.

Ово су моји ноћашњи увиди из Акаше које су ми, у данашњем телефонском разговору, потврдиле и две наше  освешћене и посвећене песникиње, две наше плаве дивот-виле: Душица Милосављевић и Светлана Рајковић, којима, и овом приликом, од срца благодарим!

Кажу: бела раса нестаје, а ја кажем: бела раса је и заслужила да нестане!

Каква су им дела кроз столећа и тисућлећа, и заслужили су да изумру!

Убијали су и затирали народе, родове и племена где год су стигли, па је сад дошао ред и на њих.

Били су и остали најоданије слуге црне рептилије.

Њихов Ватикан је змијско гнездо црних гмаза и врага.

Белим Србима је, у последњих двадесет векова, свакојако зло стизало отуда.

Опоганили су и затровали Мидгард-Земљу.

Смрад њихових душа шири се Васељеном.

Бели Срби нису бела раса.

Бели Срби су Раса, Висока Раса, Раса Оних Који Су Дошли Са Плавога Сунца.

А они који себе називају белом расом нису наша Раса, нису наш Род.

Уосталом, највећи враг и душманин Белих Срба одувек и заувек бејаше и остаде такозвана бела раса.

Бели Срби нису Бели због боје пути, због боје коже (јер има и црних Белих Срба!), већ су Бели по стваралачком духу, по свесности и свести, по белој аури, по Свароговој вертикали.

Шта маре Бели Срби за то што изумире бела раса!

Нека изумире поган која је једино знала да убија, коље, силује, пали и уништава све пред собом, остављајући за собом само рушевине и паљевине, само пустош и грозоту.

Бели Срби у овоме трену вечности имају много преча посла, и много битније задатке.

Бели Срби су Сварогови велики ствараоци и велики ратници светлости.

По обављеним пословима и задацима на Мидгарду, на Светој Гаји, Бели Срби се враћају на своју Плаву Звезду – јер, нису ни дошли овамо да би ту заувек остали! – одакле су и кренули пут Мадгарда у Доба Сварогове Праисконије, на почетку свих почетака.

Тако се затвара Сварогов Круг, Сварогов Златни Коловрат.

На плавом небу,

гле!

трепере плаве звезде.

Плава јутра,

плаве вечери,

плаве ноћи.

Ни мрак није више

таман и црн,

као негда,

већ титрав,

дубок

и плав!

Плава светлост,

под плавим звезданим небом,

свуда уоколо.

На тренутке ми се чини,

да су плави и сни

које у сну

снијем!

Лирски записи

01

Није важно ко смо били и ко ћемо бити, но је битно ко смо сада.

Наш сусрет са Творцем и Васељеном, увек се дешава у овом тренутку.

Садашњи је тренутак важан и битан за све у животу, па и за сам живот.

Изван садашњег тренутка нема никаквог тренутка.

Нема ни прошлих ни будућих тренутака, већ само овај тренутак у којему јесмо и бивамо.

И кад будемо напуштали овај свет, то ће опет бити овај тренутак.

Сваки прошли тренутак и сваки будући тренутак јесте само овај тренутак.

Кад будем излазио пред Творца, и када будем стајао лицем у лице спрам Њега, неће бити ни важно ни битно, ко сам ја и шта био у неким прошлим тренуцима, него ће бити важно и битно ко сам ја и шта сам у овоме тренутку.

02

Ниједан бивши Србин није, нити може бити, Србин.

Сваки негдашњи Србин јесте нигдашњи и ничији Србин.

Ко није Србин у овоме тренутку, тај никада и није био Србин.

О бившим Србима не треба ни размишљати.

Ко једном пресече своје корене, тај их никада више не састави и не исцели.

Ко једном раскине са својим родом, раскинуо је за сва прошла и будућа времена.

Србин је само онај ко је у овоме тренутку Србин.

03

Садашњи тренутак јесте тренутак свих тренутака!

У садашњем тренутку обитава Вечност.

Вечности нема изван садашњег тренутка.

Онај што тражи Вечност изван садашњег тренутка, нигда је ни познати неће.

У садашњем тренутку, гле! у исти мах, обитавају и Време и Вечност.

Сва наша рођена, као и све наше смрти, дешавају се управо у овоме тренутку.

Битан је само садашњи тренутак, док ни прошли ни будући тренуци уопште нису битни.

Ко је открио тајне и моћи садашњег тренутка, тај је открио тајне и моћи Творца и Васељене.

Не дозволимо, да нас било где у свету, међу иним племенима и родовима, представљају хибридни и натурализовани Срби, Срби ниже расе и ниже касте, Срби парије и палије, Срби чија је сва философија и поетика у дебелом цреву.

Оградимо се од таквих изрода на свим пољима, у свим областима духа и стварања.

Они нису ни обични Срби, па како онда смеју да ишта прослове у име Белих Срба!

Ти су србски изроди – кроз столећа, кроз тисућлећа, кроз еоне – највише патње и главобоље задавали Беломе Србству.

Све што није Вертикала, то се и не сме назвати Србином!

Све што није повезано са вишњим световима, са Творцем и Васељеном, то може бити ово или оно, то може бити било шта друго, али, Србин је увек и вазда – Бели Србин!

Србин који није Бели Србин и није Србин!

Не смемо сврставати међу Србство (а Србство је увек и заувек Бело Србство!) оно што није Вертикала, оно што није повезано с вишњим световима, са Творецм и Васељеном, оно што мисли и осећа дебелим цревом, оно што свет сазерцава из жабље перспективе, оно што бауља и гамиже по каљузи.

Бели Србин је господин, уметник, мудрац и ратник; Бела Србкиња је госпа, госпођа, лепотица, уметница, мудрица и ратница.

Пут Белога Србства јесте Пут Белих Богова!

Да атлантистички и рептилски Запад нестаје,

то је сад јасно чак и онима

који су читаво столеће преспавали.

Напросто,

тај атлантистички и рептилски Запад

 мора да нестане,

што је давно предвиђено и јасновиђено,

да би могло да наступи

Златно Сварогово доба.

Бели Ури су све земље крајњег Запада

звали Вечерњим земљама,

Земљама Сварогове ноћи,

јер су се,

управо у Свароговој ноћи,

на тим земљама,

изненада и ниоткуда,

појавили синови таме

са људима-гмазовима

и људима-зверима.

Најжешћи противници,

а, истовремено, и највеће жртве,

тог атлантистичког и рептилског Запада

бејаху – а ко би други! –

Бели Срби, који, ево,

већ дуже од седамдесет и шест векова,

без престанка и предаха,

воде свети рат

против синова таме,

као и њихових црних савезника –

људи-гмазова и људи-звери.

После коначне смрти

атлантистичког и рептилског Запада,

родиће се Ново Златно Сварогово доба,

када ће се Мидгард-Земља,

привучена чудесним и дивотним дејствима Плавога Сунца,

узнети на вишње божанске ступњеве,

и, преобратити

у Плаву Сварогову Звезду.

Не умем више да се дружим с људима.

Не умем више да слушам давно испричане приземне, бесмислене, несувисле, и, по тисућу пута прежвакане приче.

Немам више времена за дружења с људима.

Немам више времена за празнословља.

Немам више право на обичне речи.

Обичне су ме речи одувек свлачиле на земљу, у блато, у каљугу, у таму овога света.

Обичне речи прљају и замагљују душу.

Уствари, немам више времена ни за какве овоземаљске ствари.

Све што је од овога света, то је трулежно и ништавно.

Још сам у младости освестио, да немам ничег заједничког с људима.

Био сам нервчик, неуротичан и прек.

Умео бих и да се и побијем с оним ко би ми био досадан, ко би пожелео пошто-пото да ми наметне своје несувисле и бесловесне теме.

Тада бих га, оштро, као сабљом, пресецао у по речи.

Ту сам, с њима и међу њима, али нисам њихов, нисам један од њих.

Људи ми ометају мисли, снове и визије.

Ко је посвећен стваралаштву, духовном и оностраном, ко је посвећен Творцу и Васељени, тај није ни за каква дружења, а још мање за празнословља.

Људи немају ни мисли, ни снова, ни визија.

Сва њихова поетика јесте: у се, на се, и пода се.

Одувек сам био степски вук, вук самотњак.

Одувек сам се клонио чопора и крда.

Ко год, још у младости, крене унутрањим путем вилењака, тај до краја свог овоземаљског живота остаје степски вук.

У овоме трену вечности

све се изнова рађа!

Сва бића сушта,

сва твар и сва творевина.

Рађа се у Духу Стварања

све на Мидгард-Земљи,

па и сама Мидгард-Земља.

Иза невидљивог обзорја догађања,

гле!

рађа се

Плаво Духовно Сунце.

Свићу нове зоре

у дубинама звезданих јата,

и дивотне енергије

са Извора Вечног Живота

струје према нама.

Никада ме ништа

тварно и вештаствено

није везивало за овај свет;

никада ме ништа

што је од овога света

не везиваше за овај свет.

На овај свет сам дошао

само стога,

да бих откривао и препознавао

лепоте, красоте и дивоте

које нису од овога света,

а – неким чудом, гле! –

бивају скривене

у овоме свету.

Моји једини –

врли и дични,

 истински и верни –

пријатељи у овоме свету,

одувек и заувек,

бејаху само они –

бели и плави вилењаци –

који су попут мене

залутали у овај свет.