празно има облик
недостајања ње
–
иза сваког угла
и без сунца сенка
.
гледамо се леђима
умарамо ћутањем
тражимо на даљину
–
небеском водом квашени
ломимо део по део
каменог срца
.
тако се опиремо
великој обмани
.
на трећој обали смисла
грејемо белутке
непролазном љубављу

ПОЕЗИЈА, УМЕТНОСТ, ЛЕПОТА…

Без поезије у најширем значењу,

без уметности и унутарње лепоте,

овај би свет био најружнији и

најодвратнији међу свим световима.

Јер, тада у овоме свету ни љубави

не би било!

Зато што се љубав рађа из лепоте,

као што се и лепота рађа из љубави.

Кад ме нешто незнано откуд тишти

и притиска на души, кад ме стеже и

гуши у прсима, кад не знам више,

да ли сам жив или мртав, тада

само песма, само уметност, само

унутарња лепота може да ме

васкрсне, подигне и усправи.

Али, и буквално!

Како сам живео и опстајао у овоме

свету, то само Бог Благи зна!

Ако би мене неко питао – ја не бих

умео да му одговорим!

Када би неке вишње силе

протерале поезију, уметност и

лепоту из овога света, тада би се

овде рађале само наказе без душе

из најмрачнијих светова.

Оне не оклевају,
оне се труде да дотакну.
Не ласкају и не чекају награду.
Воде ме из целине,
у сну су посебно ткане,
невидљиве нити.
Трње се преплиће преко њих,
звезде невешто се крију.
Сањиво је око,
противника не знам.
Уморна рука не може да пише.
На згужваном папиру стоје снови.
Мада чему све то,
никоме није јасно.

Разапеше србство, расточише царство
И крст паде под златним олтаром
.
Понижени остадосмо сами
.
Бога рата призвати не смемо
Да бранимо што нам је остало
.
Нема зашта ни да умиремо
Исисаше и живота врело
.
Пауци су трбухе надуте
Напојили крвљу ко старо знамење
.
Помрчина притиснула путе
Бацају нас низ стрмо камење
.
Ми хоћемо сви да нас воле
Излечимо срце напуњено болом
.
Напојимо душу пред новим извором
Те јецаје наше пред празнином голом
.
Кроз токове мутне
Које живот носи
.
Испразнисмо себе, не остаде ништа
У животу нашем нигдина пркоси
.
И над нама амбисе надноси
.
Остадоше преци на нашим гробљима
Без спомења на голим пољима
.
Не чује се одјек ни једнога звона
Све је само туга са србскога трона

Д.П: “Каскаде“

Перунико лепо цвеће
Лепо цвеће плаво цвеће.
Лепо расти, лепше цветај
Да т’ уберем моме брату
Моме брату Радигосту
Радигосту вељу бору
Вељу бору Гостославу.
Што но госте причекује
Што но госте дочекује
Да му даде мили бору
Мили бору бељи Перун
Вељи Перун вељу снагу
Вељу снагу и јачину
И јачину крепке мишке
Да побије свог душмана
Свог душмана Татарина
Татарина тог Турина,
Тог Турчина црног госта
Црна госта незванога
Незванога проклетога,
Проклетога иза мора
Иза мора сиња црна.
Црна мора Тартарина
Тартарина тог туђина
Тог туђине душманина.

Милош.Милојевић: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Ивандан, највећи девојачки празник; Википедија

Жудим за тобом
Више него за храном
Или пићем
.
Моје тело
Моја чула
Мој ум
Гладни су укуса твог
.
У мени сада
Све је твоје
Иако припадаш
Свету целлом
.
Чекам
Са тихом страшћу
Један гест твој
Један поглед твој

Којег лета не бих знао, сећам се да беше врело
па је Пеђа отишао код свога деде на село.
.
Јурцао је по авлији, скакао васцели дан
дошло време да се спи, али њега нее сан.
.
Видео је како деда покрај ватре нешто чита
Па му ђаво мира не да, морао је да га пита:
–
-Зашто куца каже вау
зашто прасе каже грок
зашто маца каже мјау
зашто детлић каже чвок?
.
Зашто крава каже му
зашто ждребе каже њи
зашто сова каже ху
зашто деда реци ми!?
.
Зашто патка каже ква
зашто ћурка каже пућ
зашто гуска каже га
чак и риба каже бућ?
.
Зашто врабац каже ћиу
зашто жаба каже кре
зашто пиле каже пиу
зашто деда, зашто бре?
.
Нестрпљиво Пеђа чека, још не може мирно лећи
али већ одавно дека слатко спава поред пећи…

Нисам ја песник

већ очајник луталица

што искру Љубави тражи

у бездану људског ништавила.

Нисам ни сневач,

јар снови моји нису снови,

већ јава моја,

што само понекад бљесне и покаже пут

кроз паучину света сатканог од незнања.

И душа сам само, будна,

на рубу света који не разумем.

И мртви се кроз травке дижу

Да ми корак љубе

.

Излази предео: летом и реком

На јутру ме послужује

.

А живи ми са замагљеног чела

Скидају даљину

Можда потонем
сањајући сан
од кога се не оздрављује.
.
Можда ме експлозија јутра
затекне у бунилу
дубоког самозаборава…
..
Можда ме разнесу речи
неког кормилара света
са срцем на доживотном одсуству…
..
Можда ме пепео надања
упије у себе
као свету воду…
..
Можда ме ватра
прихвати у коначној нагости
као брата…
.
Можда ме воде опколе
као последње острво
на чијим обалама стоји Човек
а не питање
без одговора.

Збирка – “Пламен тишине“

Фото: Петар Шумски; Википедија