Свима који су те чекали ниси дошао:

звоно да олуби небо птица кроз отворено око

Дошао си сам са својим корацима

као лишће на ветру око напуштеног дрвета

као искидана свирајка

Сам: река нарасла до грла тај глас

у коме се црни руб глув за свако ухо

Где си онда био са рукама до земље

бар да си два бунара

напуњена кишом донео

А чекали су више од свега што су очекивали:

злато премазано танким слојем месечине!

Све што си донео само је

један столетни сандук и ништа више

Кад су га отворили док си посрћући одлазио

према једном камену као завичају

до врха пун куцала су

у њему покидана срца – море

избодено звездама

Зар је то све што си донео:

лажни драги каменчићи замотани прашином?!

А чекаху причајући о срећи

И даљинама

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Нека у Дом уђе

Пријатељ ми драг!

*

Далека горја,

У плаветној измаглици

Сутона,

Сневају сетан сан!

*

Духовна Светлост Велике Мааје

Прожима сва бића сушта

У свим световима

*

Из дубине Пра-Суштаства

Извире живот вечан,

Под окриљем Велике Мааје,

Која и у сну сна

Нада мном, гле, бдије!

*

Пра Биће Сушто

.

Јовици Крсмановићу, песнику и сневачу из Ариља,

који и будан снева дивоте звезданих јата.

.

На Сваруновим валима

Звездане тишине

У шутњу упловљава

Пра Биће моје

.

Озарено Пра Свешћу

Мајке од Светлости

.

С ону страну јавног

Појавног и збиљског

И далеко иза

Обзорја збивања

.

Подно Вршачког горја, у сутон вечерњи,

у месецу кад се банатским пољима жита жању, 2011.

Добро јутро сунце се буди
Добро јутро срце за тим жуди
Добро јутро сви нормални људи
Добро јутро и онима што су луди

.
Добро јутро креће нови дан
Добро јутро то је мој план
Добро јутро гласам за тај клан
Добро јутро то је мој сан да будем зван

.
Добро јутро нек свако зна
Добро јутро будим се из сна
Добро јутро дижем се са дна
Добро јутро то нек свако зна

.
Добро јутро доста сам спавао
Добро јутро доста сам се зајебавао
Добро јутро доста сам се излежавао
Добро јутро да бих се у животу одржавао

.
Добро јутро чекам још увек
Добро јутро стрпљење је мој лек
Добро јутро цео век
Добро јутро и оном ко је прек

.
Добро јутро то су моје мисли
Добро јутро и ако су ме проблеми притисли
Добро јутро онима што из сна су се дигли
Добро јутро и онима што су тек кући пристигли

.
Добро јутро сваког јутра
Добро јутро и сваког сјутра
Добро јутро оном кога буди вутра
Добро јутро сваког јутра

Долазе,

Да се кријемо више немамо где

За искупљење касно је

Долазе,

На крилима ужасе доносе

Да из утроба исчупају све прогутане страхове

Долазе,

Да све је било погрешно

Сада свима јасно је

Сами анђели их шаљу

Међу ова измучена срца

Испод горућег сунца.

Да тела дрхте,

Да сузе лију

Да подеру велове

Што ожиљке крију

Да сваку љубав издају

Да свакој нади

Нож у леђа зарију

Да срчом срца сломљених

Последњу Земљи спреме постељу

Сами анђели их шаљу

Над ове главе тешке

Као решетке !

Да иза снажних тела

Моћних машина

Свечаних одела

Лепих речи

Послова важних,

Свих колона за нигде

Ликова лажних!

Открију очај

Који по ћошковима чами

Стиснутих зуба

Као у кавезу звер

Градова пуних

Побеснелих страсти

Да све те зидова сруше

Који искреност гуше

И отворе пролаз, тај свети пролаз

Од душе до душе.

Ништа испред ни иза

Ово је последње вече

Да ли смо само крв, кост и месо

Или нешто много веће ?

Моменат вредан као цео живот,

Овај једино јесте

***

То нећу да те питам јер видим да сада разумеш

Све што пропустили смо док одраз у очима једни других

Избегавали смо упорно

Али можемо ли се волети сада у моменту овом ?

Једином којег знамо ?

Дубоко и безрезервно.

Као да нема никог и ничег другог.

Загрли ме и чврсто држи

Нек нам се нерви заплету у једно

Сада видиш, сада разумеш

Да никада и није било другог.

Удахни дубоко,

Више од свега не можеш да учиниш

Опусти се

Пусти све.

Овај сценарио бирали смо заједно

Шта је живот спознајемо док умиремо

Ненадано,

Неспремно

Али није тако страшно,

То ионако нисмо били ми,

Све то давно сањао сам

Сада се свега сећам…

Навечер ноћи

Чељустима режи

Kурјачки цвилно

..

Бубњам опнасто

Над безданом слепим

Обамро силно

.

Срљам штулаво

Путем у непуте

Jурим чилно

.

Челом у неповрат

Умно у неум

.

Незнаном

Да л земном

Ил неком

Најдубљом висином

Негде.

Да сам барем ваздух, па да својим дахом,

милујем ти лице у јутарње сате,

да остану честице пољупца с’ прахом,

к’о писма маслачка из „Сунчеве бајке“.

.

Да сам барем корен биљке која ниче

у априлској ноћи у цветној пољани,

да ти стопе љубим што на Свето личе,

па да ми са њима ходе моји дани.

.

Да сам барем грана од младог јасена,

да ти хлад направим кад подне огреје,

да ти будем ветар и облачка сена,

да са кишном капи испуним ти жеље.

.

Да сам барем птица, па да ти долетим,

својим бих крилима свежину ти дала,

певала бих теби кад крај тебе слетим,

ал’ је небо бескрај… За лет шанса мала!

.

Само снови живе и живеће дуго

и све песме тихе из душе што теку,

да сам топла вода ја бих твојом руком

текла нежно, бистро… Поток љуби реку!

.

Kо линије длана таласи би били,

ех, да сам сјај само ил’ месец у свили!

Јасен симболизује божанску природу човечанства. Он помаже у схватању сврхе живота, буди способност јасновиђења онима који су искрени у жељи за знањем.

 Осим тога, јасен оличава  везу између онога што је горе и онога што је доле, односно везу, између света богова и света људи.

 Традиционално се корисрио за прорицање судбине. Од њега су се правиле руне, заштитне амајлије а дим ватре од његовог дрвета, сматрао се светим кадом.  Снага ове ватре је  благотворна и лековита.

Иначе, корен јасена је  дубок колико су му и гране високе; листопадно је дрво из реда маслина.

.

Моћ  заштите магијске,

Расипа дрво јасен,

Над породицом

Чији је знамен. В.С.

.

фото-Википедија

Све полако у годовима слажем

И ево ме на врху

Ту где је бреза најтања

Име ти пишем

Да Сунцу будеш најмилији.

Била сам

Ловац љубави

Најлепше песме

О њој писала

Тражила је

У узнемиреним ноћима

У ваздуху

Пуном јаука

Распадала се

Крај цвећа које плаче

У свакој капи кише

Била је моја суза

Умотавала се често

У горке тишине

А године су

Галопом промицале

Сумњива јутра

Конвој звезда гасила

Туђе љубави ме

Подругљиво гледале….

у тамној одаји повратка срећи

стовидно гласни у стрепњи хода

рукама храмовно утројем већи

обликом мисли камен и вода

.

олтар наслутом у срцу зрије

на њему иконе са ликом нашим

тавнина додирна дрхтаје крије

нестан пољубом усненим плашим

.

тренове грабим олујно смерно

порфиру стопе предајем миром

под небом све је врелином мерно

.

тела колоплет бој љубовиром

под нама плахте гужвано дуго

сенке што нестају и ништа друго