Ја сам перо у Божијој руци
Ја сам слика(р) по Његовој вољи
Кад дотакнем небо
Тада Он кроз мене
Тече, слика, пише и љубављу боји.
Хеј, најузвишеније
Најрадосније
Постојање моје!
Вјечност неупоредива
Недодирљива
Без земаљских одијела, нага
У чисту љубав и свјетлост
обучена …

Фото: Песникиња Драгана Штилет; Фб профил

Удахни и нађи се унутар себе

издахни и буди свеприсутан!

Тако се користи ваздух!

Приредила Верица Стојиљковић

Истину носи лако као перо,

Мач ти не треба ако ходаш смело.

.

Понекад само облака белина остане као нада неке друге стварности.

.

Ако се сетиш имена свог сред мрака, од ада помрачја тог,

Ти онда огњиш тихо

.

Када је време огњићеш гласно.

Али прво, почуј стих тишине.

 У њој је космичка арија.

.

Она списе живота жари.

Гле сијају слова!

Руне живота.

.

Гле, истина је Божја лепота.

.

Извор-Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић-

Растужен, склопим
пожутеле руке.
И побожно станем,
пред иконе свете,
судбине проклете.
.
Кандилом мане,
рука чиста,
а кад жар задрхти,
од мирисног тамјана,
ореол силно се заблиста.
.
Осећај среће испуни груди,
повијем главу,
ступајућ ближе.
Бог стиже!
.
Понизно се прекрстим
и клекнем.
Уснама тихо мичем.
Молитва се са њих снује.
Молитву снујем,
без речи, без суза,
без уздаха меких,
Молитву говорим
Бог је чује!
.
Да л сам крив
и зашто?
Тама и сив јад,
неме птице,
нашто?
.
Боже,
страшан вихор се диже!
Боже,
невидљива сила стиже!
Стеже ране,
неко стеже ране,
не видим које!
.
Из рана крв пљусну,
затресе зелени листак,
сли се у гнездо моје.
.
Молитва се у лелек
расточи,
и смех са лица скину.
Сваки минут
у непребол вину.
.
Још молитва престала није.
.
Боже, да л чујеш трепет,
милих птица?
Боже, да л чујеш тужну
писку ластавица?
.
Боже, пред тобом
ропски клечим,
уморну душу,
молитвом,
појећи,
да излечим.
.
Имаш ли лека за мене?
.
Један комад неба
задени у зене,
сунца стави мало
у шаке згрчене.
Опрости ми грехе
у овај час.
И никад,
Боже, никад,
не остављај нас!

Фото: Жена у молитви; Википедија

Наредит ћу стиху
да те воли
Са трепавица
росу пити
А твоје тијело
ливаду цвјетну
у завјетрину
загрљаја скрити
.
Будан стрепим
над сновима твојим
љубим те јутром
мекану и снену
И као прстеном
грлим тебе
Спокој и немир
у истом трену
.
Дрхтај скривен
у погледу сваком
уснулом трагу
твог кармина
.
У венама плеше
брзак лаве
Ил´ је то само
твоја близина
.
Не отварам очи
хоћу да траје
немир вјетра
што јутро буди
Да само још мало
у спокоју зоре
ћутим тишину
твојих груди
.
Сваки додир
као струна
гитаре старе
крај камина
.
Као срна
прилазиш ми ближе
Као вјетар
kao балерина.

Фото: Барби балерина; Википедија

Живот – та чудна чудница најчудноватија
Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу
Са милион милиона лати – могућих путева
Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја
.
Ходам складно без станке малим корацима
Многоного и многогоруко и многомислено
Танком плавом ивицом непрекидне промене
Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе
.
Нада опасана пламеном пробудила чудише
Гледају тупо јер им спава прозор за живот
Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу
Мотрим из рупе моје свирале размишљања
.
Чојка сваког лако најлакше можеш упознати
Гледећи право преко његовог мача у осмех
Али не буди лонац који се меша у туђе прсте
Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат
.
Идем малим корацима и садим орахе орњаше
Видим погодно место за садњу садница жеља
Потом зурим у плаво напупљено високо небо
Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!
Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

Фото: Мали кораци; Википедија

Раскопчај капут,
онај, јутрима што носиш
кад бива хладно!
Раскопчај дугме свако,
да наслоним се на те груди,
а онда ме грли,
дуго, дуго и јако, јако!
.
Онда, закопчај дугме, баш свако,
да тако овим светом ходамо,
под капутом твојим,
по вечности нераздвојно!

Фото:Фб стр В. Стојиљковић

.

Кроз мокру ноћ без плаве луне
Зачух ти ромор покислим путом.
Да л’ ти то беше или је у ме
Твој давни део снено залуто?
.
Па те сад тражим, па те зовем
Стазама куд се пијанци вуку,
Вратила си се у мене поноћи ове,
Док капи кише друмове туку.
.
И нека те, нека, да бар за кратко
Побегнем од овог празног тренутка,
И да се уткам на узглављу глатком
Твог изгубљеног плавог белутка

Фото: Кишна ноћ; Википедија

Када би се живот мерио
Бројем примљених осмеха,
Бројем нежних загрљаја
Који све дају а ништа очекују.

Када би се живот мерио
Минутима трчања по киши,
Тренуцима ваљања по снегу,
Бројем корака по дубоком лишћу.

Када би се живот мерио
Бројем сати ћутње
У којој само срца причају
И у струне дирају.

Када би се живот мерио
Погледима са гране дрвета,
Скакањем по барицама
И лежањем на трави.

Када би се живот мерио
Бројем препознатих звезда
Сатима гледања у пучину мора
Слушањем ветра који хуји.

Када би се живот мерио
Минутима гледања у очи,
Дубином разумевања без речи,
Ширином раширених руку среће.

Када би се живот мерио
Бројем речи захвалности,
бројем поверења у избор,
И похвала за исход.

Када би се живот мерио
Ситницама које живот значе,
Био би тако кратак
Да у једну песму би стао.

Након прве посете, поноћ нема, празна, 02.09.16.,

Фото: Звезде; Википедија

(Размишљам о Легињи, мојој баби)

У Тијанији испод Орлове планине
На благој Ватри и Молитви
У златном котлићу умешане с медом
Кува врло ретке лековите травке
Mудрица Легиња наша безвремена маjчица

Јаке траве оком и шаком миловане

Срцем умољене потом убране

Даће мишицу јаку уморном јунаку

Вратиће младост мудрацу и радост

Тајновити еликсир – Сурица

Али пази на савете Мансанмане јуначе
Које ти беседи Легиња среброкоса мајчица
Попиј једну или две чашице
Вратиће ти снагу и младост у лице
Али не и трећу уништио би срећу
И постао сметена скитница лудица

Фото: Фб страница – Flawers und Nature