Помисли,
Колико нас неба чека
Негде тамо, високо, дубоко, и
Близу и далеко
.
Колико ће шумети листови разних боја
Нашег дрвећа многобројног
Тамо негде и близу и далеко
.
О колико ће ветрова свирати међу
Врховима планинским, блиским и далеким
И колико ће вила драгих нама певати
Песме прастарих времена и блиских
И далеких
.
Колико ће птица пролетети над нама
Негде овде и негде тамо
О колико ће крила под грањем шумети
.
О колико ће искри воде од
Сунца запламтети и колико ће звезда
Нас, на путеве испратити и дочекати
.
Колико ће, пута руке се испреплетати
Над цветовима безкрајне љубави
.
Колико ће имена наша пута, на небу
Се срцем исписати овде и тамо негде
И близу и далеко
И колико снова се одсањати
Заједничких заталасаних одјецима
Гласова душа наших
.
О колико, о колико ће ружица росних
Румених исцветати на пољима бројним
Нашим душама вајаним
.
О, лепоте радости ходања
По травама смарагдним, сафирним
Животима блиским и далеким, а нашим!
.
Помисли само!

Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature

Приче о карми или судбини трају вековима
Личе на страшила која вребају са шиљ мотки
Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш
Страшила мере метром и вагом и снимају
.
Свештеници учењаци и гуруи исто причају
Тиме оловом заливају колективно несвесно
Ученици тако учени страхом се допуњавају
Човек пун страхова – скучено мисли и дела
.
Учење о карми а и друга школска градива
Држе човека – заробљеника у апсани свести
Он се трза као риба на удици тражи излазе
Хоризонтално учење у слободу нема капије
.
Када се потпуно стврдну и окамене учења
И кад преовладава аутизам физичког света
У лику обичног човека долази свети аватар
И доноси вечна учења узвишене вертикале
.
Карма било каква и колика је информација
Стави у сверу – ради правилно технологију
Пребаци силу прошлости у бољу будућност
Јасновидим и духовним боље и брже успева
За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

Фото: Владан Пантелић; Википедија

Старији си научен па учиш наопако
срце ме боли често бих плако
сазрео сам мало ал борим се јако
да твој болесни мозак трпим лако
сада знам куда и како
само не знам докле мислиш тако
и од мене никад нећеш чути ако јер радиш наопако
Старији си ал мало ствари знаш
васпитан си само да узимаш
а никако да даш ти пропадаш
јер почињеш да отимаш
род рођени не слушаш а главом климаш
и од злих духова поруке примаш
таквим ставом никад среће нећеш да имаш
Старији си пада ти снага и свест
ту сам само да пренесем ти вест
истрпећу сваки твој гест
јер сви идемо пред престо
хтео ти то или не мораш на то место
понекад и ти осетиш то чуло седмо није више шесто
исправљај се док не будеш несто

Фото: Старији човек; Википедија

Тек пробуђена гледам како са истока
јутарњи зраци, блистави
трешњу нашу умивају
изнад куће старе на брегу…
и сећам се…
у неко време давно
за мене други браше
плодове сочне са врхова њених.
Гледам је, волим и осећам
да ће душа моја
са душама многим блиским
у неко време друго
стићи до врхова њених
и брати вечно
божанске гроздове Вечности

Фото: Трешња; Википедија

Узима ме у дивљим налетима
Шири врата непознатог света
Дрхтим под њим у љубавном грчу
Иако је увек као звер свирепа.

Пољупцима пожудним ме упија
Страст код њега стид не познаје
Шапуће ми рећи просте и вулгарне
Опијеност њиме опет не престаје.

Лутам од њега до њега
Покретима подсмеха ме свлачи
Више од судбине не бежим
Као вечита жеђ ме привлачи.

Узалуд лепота што ме покрива
У живот ми се увукла тама
Личим себи на умирућег
Којем је драга његова јама.

По блузи сузамама вез везем
Душа моја пусти гроб је постала
Бездушно и крволочно гази по мени
На постељи од трња лежећи остала.

Сада жељу имам само једну
Искидати вене и просути течност
И лећи на улицу мог детињства
Само тако бит ћу му вечност.

Фото: Страст; Википедија

Осећам страх пред твојим ликом.
Склопила сам споразум са свим
часовницима да престану да мере време.
Све је на тренутак стало.
И сам знаш да тренутак може да
траје вечност само ако пожелимо.
Као скромни слуга,
прилазим ти са жигом очајања.
Ти скрећеш поглед од мене.
Божанска жељо,
када останеш сама пожелећеш мене.
Да ме опет створиш, да ме опет буде.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Убио убицу утоком у уској улици
уместо у уљару умочити уљеза.
Уосталом,убица убице узоран, урбан,утицајан,
увиђа ујеб упркос ујдурми.
Уједињене улизице урлају:
Убицу убице убити,
учинио урнебес,
унео узнемиреност у улице,
умотао убици удове,уши,
убедио уједињене уличаре
у уставност усуда у Унији:
Уразумите се,
удомио sam udavaču&uhlebio,umilostivio,
а удова уобразила,
умишља утваре, уплакана, уједа, убијена у ум.
Устајем у уранак,
уредно ушикан,
у уску улицу утрчавам,
утом успутна уседелица утрчава,
угурава утоку у уво,
унезверено упирући у уобразиљу убице,
уплашен, уловљен урлам:
Уштво умоболна,
Уклетнице усиљена, укључи умовање,
uzbudjen&uzrujan утоком у уву,
убијам удувану уседелицу.
Упишите: uhvaćena&ubijena у уобразиљи,
у улози убице.
Утом у улицу убиства удавача улеће:
Ухапсите убицу,
Уместо удаваче усмртио уцвељену уседелицу!

Позната ми је улица
којом шеташ
у предвечерје
док ишчекујеш руке
које ће те грлити незаборавом.
.
Знам све твоје
неизговорене ријечи
којима ћеш пробудити
пјесме,
пламеним језиком,
горљивог ти сунца.
.
Познајем те по вијеђама
у које си скрио
прозрачно небо,
које само птице
небеснице,
парају стиховима.
.
На твојој трпези
обиље насушности
и нектар што напаја
грлене тишине,
које, ‘мјесто ћутањем,
миром исписују ријечи.
.
Познајем те по рукама,
и уплетеним прстима
што извезају платно
најфинијих додира,
филигранских,
не би ли у њих
и саму вјечност
златним везом уплео.
.
Познајем ти утробу
која чека искру,
незагаслу,
да ти прокопа
рудокопе мисли
не би ли те исклијано сјеме
плодом даривало.
.
И када би избрисао
записе сјећања
на оронулим зидинама
нутрине бића,
познала бих те
по азбуци љубави
којом су пјевале пјесме
које никад не престају.

Фото: Фб страница – I love Nature

Постоји глас који те из сна прене
као тајна.
Сав бескрајан и звучан.
И светао као звучно сунце.
Глас од којег се ти што земља си и пеп’о,
преобразиш и измениш по изгледу,
кад смиреном свешћу
звери свемирске кротиш.
И разбуђен душом хрлиш
у далеке висоравни,
док светлошћу, дарованом
разгониш таму отровну,
тражећ миомир заборављени, давни.
.
Јер, почашћен шапатом Божјим
биваш кап од капи са извора Крста
и биваш башта биља небеског, благост чврста.
И биваш сјај звездани, пресликан
из вечне плаве радости.
Разливен сав, као бели пламен у Срцу,
као љубав освештана, огњем дана.
.
Храброшћу лептира који пламен љуби,
ка њему одлеће.
.
Постоји лепота из суза проникла
из тамне радости сна,
где у опомени пеображен изрони глас румени.
И пчела у прашна небеса полети
ка слаткој лепоти цвета.
Дисањем душе изнад оштрице мача,
духа вододелног.
Изнад света.
.
Постоје људи – птице спокојног пламена у оку.
Изнад ове помрачене звезде засјаје,
људи, птице, неболетне
и сведу сунчеве зраке у то срце
што се сузарником каза.
У акордима смирења и када болна крвари рана.
Кад светлост блажена је врело обновљено
што га небо точи.
Љубав, освештана.

Фото: Општина Љубиње; Википедија

Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га обасјати њим самим.
Запалити га
надути
надети –
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.

Фото: Скица мозга; Википедија