Сада је настала нова ситуација. Ваздушни напади против Босанских Срба и Југославије, су супротно логици из претходног пасуса, били коришћени да се створе услови за присилну смену режима и сабсеквентно комадање земље. Из идеолошке перспективе, рат није више вођен против државе, већ против такозваног „погубног режима“. Режим је унапред био јавно означен као отпаднички, и као претња међународној стабилности. Истовремено, унапред је припремана „политичка опозиција“ (том режиму) да би спровела зацртане промене.

Пише:     Алексеј Фененко

РИА Новости, 29 јун 2011

 25-0г јуна, пре 20 година, Словенија и Хрватска су једнострано прогласиле независност од Југославије. То је било праћено Српско-Хрватским (1991-1995), Босанским (1992-1995), Косовским (1998-1999) и Македонским (2001) ратовима, како су они и званично забележени у историјским уџбеницима који проучавају међународне односе. Из свега тога се намеће једно питање: Да ли нам Балкански ратови из 90-их „нуде“ и нешто друго осим обичног академског интереса?

 Ја верујем да је тако. Сукоби у бившој Југославији су готово тренутно привукли глобалну пажњу и постали вишеструко значајни. Они су постали платформа за стварање модерног светског поретка, истовремено указујући на све његове супротности. У том смислу, Балкански ратови из 1990-их су нам указали на пет лекција, које су и данас релевантне.

Лекција #1: „Атлантска заједница“ (ЕУ и НАТО) може да постоји као јединствени фактор само дотле док има спољне непријатеље. Друкчије, би се распала у разне интересне групе, као и сваки други систем. Интернационализација Балканског сукоба је почела у децембру 1991, када је Немачка, упркос протесту Енглеске и Француске, једнострано признала независност Словеније и Хрватске и запретила да ће се повући из Европске Заједнице ако јој се не удовољи. Тај потез је узбунио Енглеску и Француску, и они су одмах препознали НАТО као механизам који ће да држи све већу немачку „независност“ под контролом. И више од тога, новонастала ситуација је запретила опстанку уједињене Европе. Управо зато, нису Варшава и Вилнус били „ти“ који су преузели вођство у јачању НАТО савеза, већ Лондон и Париз, почетком 1990-их. Американци су само искористили те сентименте и поново се придружили НАТО-у у операцијама у Босни (1995) и на Косову (1999).

Такав закључак само подстиче неке идеје о томе каква ће бити будућност војне стратегије те алијансе. Од 2001, главни „противник“ НАТО-а је постао међународни тероризам, тако да је главна мисија постала „операција“ у Афганистану. Ипак, на „Лисабонском самиту“ 20-ог новембра 2010, НАТО вође су обећали да ће повући своје трупе из Афганистана до 2014. Пре неколико дана, 23-ег јуна, амерички председник Барак Обама је потврдио да су американци спремни да спроведу „лисабонску стратегију“. Дакле ко ће бити нови непријатељ ове алијансе по окочању рата у Афганистану?

Лекција #2: НАТО је и даље приоритет за Америку. На тај начин Америка ставља до знања Европи своје стратегијско присуство. Ратови у Хрватској и Босни су такође увелико забринули американце. Али разлог за њихов страх није био угрожавање људских права (када је потребно, Вашингтон је више него спреман да толерише такве ствари). Главни разлог за америчку забринутост је био сукоб у оквиру НАТО савеза. Све већи јаз између Енглеске и Француске на једној страни, и Немачке на другој, је запретио да разбије транс-атлантско јединство. Управо зато, алијанси је била потребна нова заједничка војна „операција“ која ће ујединити савезнике у заједничком „жртвовању“.

Уз све то, Клинтонова администрација је успела да реши још један проблем. 1992, у првим данима Европске Уније, усвојена је Питерсбуршка декларација, која је пред унију ставила нове изазове: хуманитарне мисије и решавање кризних жаришта. За Вашингтон је то био покушај да се створи паралелни војни систем НАТО-у. Управо зато, Балкански ратови су им „омогућили“ да те „нове изазове“ уврсте у делокруг НАТО-а. Ипак, 1996 (одмах по окончању Босанског сукоба) „Берлинска формула“ је примењена: ЕУ је створила властиту армију, у оквиру НАТО инфраструктуре. Од тада, Брисел није био у стању да оствари већу војну самосталност.

Лекција #3: Војне операције у Југославији, су јасно демонстрирале да Америка неће дозволити обнављање комунистичких режима у бившем совјетском блоку (с изузетком Русије). Хрвати, Албанци и Босански муслимани нису били ништа мање окрутни од Срба. Ипак, НАТО је спроводио своје „мировне“ операције једино против ових последњих (Срба). Зашто? Могуће објашњење јесте, да је то било  због тога што је вођа Југославије, Слободан Милошевић, настављао државни континуитет нове Југославије са претходним Титовим комунистичким режимом. Југославија је тако послужила као „пример“ кажњавања, и да се социјалистима из Источне Европе стави до знања, да ће им се омогућити да дођу на власт само под условима зацртаним у „Вашингтонском, консензусу“ (1989).

Лекција #4: За време Балканских ратова уведен је нови вид „ратног кажњавања“. Све до краја 20-0г века, ратови су имали традиционалну улогу присиљавања непријатеља да учини уступке или да се повије туђој вољи. Ово задње је захтевало копнене операције: долазак победничке армије да успостави нови поредак. Поред нуклеарних оружја (као детерената), и техничке непредвидивости таквих ратова су углавном гарантовале „мирољубиву“ природу Руско-Америчких односа.

Сада је настала нова ситуација. Ваздушни напади против Босанских Срба и Југославије, су супротно логици из претходног пасуса, били коришћени  да се створе услови за присилну смену режима и сабсеквентно комадање земље. Из идеолошке перспективе, рат није више вођен против државе, већ против такозваног „погубног режима“. Режим је унапред био јавно означен као отпаднички, и као претња међународној стабилности. Истовремено, унапред је припремана „политичка опозиција“ (том режиму) да би спровела зацртане промене.

Лекција #5: Балкански ратови из 1990-их су створили и учврстили систем посебне легитимности. Усвојен од стране Клинтонове админстрације у 1993, коцепт „ширења демократије“ је у себи садржао: (1) јачање транс-атлантског јединства, (2) увођење бивших социјалистичких земаља (изузев Русије) у заједничке евро-атлантске институције и (3) спровођење такозваних „хуманитарних интервенција“. Ратови у Босни и на Косову су тај концепт додатно консолидовали. Створен је систем у оквиру кога су одређеним режимима давана ограничена права да воде самостално домаћу политику. И не само „то“, њиховим лидерима се више није гарантовала било каква сигурност („арапско пролеће 2011 је показало да се такве гаранције више не пружају чак ни савезницима, ако их САД и ЕУ не сматрају потпуно легитимним).

Ове лекције објашњавају зашто су Балкански догађаји изазвали тако нервозну реакцију у Русији. Није то било због угрожавања „Словенског јединства“ из 1914. По питању Босне и Косова, руска елита је схватила да САД и ЕУ такође третирају и Русију као непријатеља. Тако се сада створила забринутост, да под одређеним условима, „балкански сценарио“ може да буде примењен и на Русију, такође. У прилог томе иду редовне дискусије о разоружавању, људским правима, сталним критикама руске домаће политике, итд. Након догађаја у Југославији, те ствари су постале, не само морално питање (као што је то било у време Горбачова), већ такође питање механизма заштите, или обрнуто, питање угрожавања националне безбедности.

Почетком 1960-их, успостављање нуклеарне равонтеже са САД је пружило Брежњевљевој елити осећај спољне безбедности, до тада незабележен у руској историји. Без тога, било би немогуће демонтирати или променити стари систем. Свакако, 1990-их, под утицајме балканских догађаја, тај осећај безбедности је почео да нестаје. Тако да се сада покреће друго, веома важно питање: У каквом би то свету сутра живели када би руски војни потенцијал био ослабљен или уништен? То питање је нарочито релевантно данас у контексту Либијског рата и усијане дебате око америчког ракетног штита.

Алексеј Фененко је виши научни сарадник при Институту за Међународне безбедносне студије, Руске Академије Наука.

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=25435