Гледала сам дуго
лик у огледалу.
Ћутали смо.
Нисмо имали рећи,
једно другом,
ништа што већ нисмо знали.
Само смо се једно запитали,
о истом промишљали,
да ли ћу поћи путем,
којим ће мој лик да крене,
или ће, пак,
мој лик кренути за мном.
Гледали смо се дуго,
мој лик и ја,
док најпослије нисмо схватили
да смо одвећ на истом путу.
Гледали смо се дуго
док нам се у зеницама
нису оцртале небеске зидине.
Да ли смо стигли
у подножје неба,
или је небо,
пришло ка нама.
Дубоко понирем
у очи познања.
У огледалу нема
мога лика,
нема ни мене.
Чије је ово небо
кроз које се све види?
Да нисмо прешли
на другу страну,
иза огледала,
небеског?

Фото:Огледало; Википедија