СИЛА БОГА НЕ МОЛИ- АЛИ СЕ КЛИНОМ ИЗБИЈА…
1 мај 2011, Српски Журнал
На слици: Српски ратници- коњаници, из Балканских ратова…
Живимо у временима када нам се судбина, не само наша, већ и будућих покољења одређује силом. Светски буздовани, чији трагови смрде нечовјештвом, нам данас у име утопијске евро-атлантске демократије уређују сваки, па чак и најситнији сегмент живота. Наравно не на боље, већ на горе- и наравно не да нама буде боље, већ њима!
Није нам силом само отаџбина распарчана, и наметнута ова кукавна и однарођена власт- већ силом нам се одузима свака људскост и намећу морално накарадне норме. Психоаналитичари би то објаснили на следећи начин: Силеџији није довољно само да силује или убије жртву- већ жели да је додатно понизи и лиши сваке људскости…
Горке су наше лекције из прошлости. Силом су нам наметане туђинске вере, мењане државне границе, култура, писмо, па чак и језик. За ово горње је увек постојао добар разлог- наши историјски непријатељи су одувек знали- да све док смо уједињени у нашој светосавској вери и памтимо своју српску традицију и корене- никада неће моћи да нас покоре.
Није зато џаба она изрека, „да народ који се одриче своје прошлости, одриче се и своје будућности!“ Та изрека нам у овим безбожничким временима виси над нашим погнутим главама као „дамаклов мач“ и прети да нам се обистини у својој најтрагичнијој варијанти. 
…И једини нам је данас спас да усправимо наше погнуте главе и отресемо се колективне малодушности и националне апатије, која лежи на нашим плећима као воловски јарам… И управо зато, сетимо се оних чувених речи, чувене песме „Ми знамо судбу“, нашег- још чувенијег српског песника Алексе Шантића: „Волови јарам трпе, а не људи- Бог је слободу дао за човјека!“
Јер као што назначих у наслову овог есеја да „клин се клином избија“, тако морамо и сада да се супроставимо овој трагичној судбини персонификованој у изреци о „Дамакловом мачу“, налазећи надахнуће у још једној народној изреци: „Само уздигнуту главу сабља не сече!“
Као што је, у овде индиректно споменутој историјској анегдоти о Дионисију Другом, тиранском владару Сиракузе: Дворском шарлатану Дамаклу који је молио Дионисија да и он мало окуси царски и тирански живот, „уступљен“ престо изнад кога је о коњској длаци висила бритка сабља, претећи да се обруши на сваког жељног власти… Но, Дамакле је ипак успео да у задњем моменту схвати каква му се судбина спрема, те се одрекао лажног престола, и вратио свом једноставном и побожном земаљском животу.
Тако и ми данас, као нација морамо да схватимо, да овај историјски „дамаклов мач“ који се злослутно надноси изнад нас, прети да се свом жестином сручи на ову нашу већ осакаћену отаџбину и наше погнуте главе, и заувек нас избрише као нацију, са свих географских мапа света!
И управо зато ми „раби“ Божји, данас морамо да се одрекнемо тог „лажног преста“ који нам се данас потура у име утопијског „европејства“, и вратимо својој духовности, вери и традицији. Сваки други (лажни) избор одвешће нас у властити нестанак…
Ми не немамо право више да ћутимо и ходамо погнутих глава властитим улицама, и дозвољавамо овим светским буздованима и њиховим жутим лакејима да нам силом одређују судбину, јер судбина коју нам они спремају управо и јесте „воловски јарам“. Немамо то право, као и што наше данашње српске генерације немају тапију на нашу историјску отаџбину, за коју су своје животе положили милиони наших славних предака.
И управо зато не смемо да дозволимо да нашој генерацији припадне неславна улога- „неславних потомака“- наших јуначких предака- који ћемо све „оно“, што су наши… прађедови, ђедови и очеви својом крвљу и чашћу бранили- предати овим јевропејским и белосветским буздованима на ноге.
Можда они уистину, као и свака тиранска сила: „Бога не моле“, али и тај њихов „дамаклов мач“ којим нам стално прете, на крају крајева има две оштрице…
М. Новаковић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 