02.09.2012.  извор: ел. поштом

 

КАКО ЈЕ НЕСТАЛА СКАЛАМЕРИЈА ИЛИ
ЛОПОВ  УВЕК  КРАДЕ НОЋУ

„ Све је почело пре три године “, причају мештани.

Парцела је изнајмљена. Ништа ново за једно опустело шумадијско село. На једној парцели ту поред села, никао је уместо кукуруза, репетитор.

Сељани знају да вам причају о доброј ракици, о родној години, о људском образу, али просто, о телекомуникацијама знају мало. То што је никло и било високо звали су простим језиком, скаламерија.

Таквих скаламерија су се нагледали свуда по околини. Било их је и у суседном селу, а и у оближњем Београду. Тако да нико није придавао томе значаја, нити се о томе причало. То је једноставно ту, као што је ту пошта, ту школа, ту фудбалски терен …

Фудбал се у селу почео играти далеке 1958.године. Од прве утакмице сви су имали дресове. Пратили су и поштовали правила. Данас, пред сутрашњу утакмицу са ФК Степојевац, стигле су обавезне нове корнер заставице, ту је и тренер, ту су и обавезни болничари и судије. „Правила су за све иста“ кажу мештани, „… и за Звезду и за Партизан и за нас“.

Ипак неко је одлучио да мимо правила ово шумадијско село постане посебно. Посебно по избегавању. И то највише по овом последњем избeгавању од маја месеца ове године.

Прва избегавања настала су када је некада битна штрафта целог СрБског Полуострва, Царски пут, заборављен. Мимо њега, лево и десно, родиле су се, Ибарска магистрала, а недуго затим и Аутопут Београд–Ниш.

Друго избегавање настало је када су млади из села кренули за град. У селу је остало свега 400 породица.

Треће избегавање траје последњих 20 година. Деца и унуци оних што су отишли, упорно и у бесцење продају имања и куће. Али узалуд. Село на странпутици, је мимо живота и тренда. И село постаје заборављено. Толико заборављено да нико, ама баш нико, никада и нигде није написао име овога села. До маја.

Једно напредно насеље, одувек насељено Србима, које је све ново прихватало, чија кафана има преко 200 година а улица и данас калдрму трг чесму и изворску воду, и чији су становници по свом напредном обичају прихватали, и ново, и добро, и са новим се саживели, постало је сурово пусто празно немоћно.

Колико је напредан овај крај говори и чињеница да је на само пар километара од села отворена прва Пошта у нашој Краљевини. А да не помињемо Цркву, Светог Архангела Михаила, из 14.века. Целу и живу.

Али то је изгледа ван тренда и мимо могућности које пружа оближњи велеград. Село је опустело, куће се урушавају, викендице одавно више не посећују ни викендаши пензионери. Село, … дивно село, али село, у коме чак ни избеглица нема.

И тако пре три године, домаћин, сељак, са почетка наше приче, поштен и смеран, уместо кукуруза, једно јутро у својој изнајмљеној њиви затиче скаламерију. Скаламерија је имала 20 метара увис, и метар у пречнику. Међутим, као и све ново, никога скаламерија, тада, није посебно чудила, чак ни у сеоској кафани. Била је ту, да помогне да се људи боље чују, да се интернет боље види, да се село задржи на том Царском правцу на коме је од памтивека било.

 –  Сви знамо да кукуруз може да расте и да се бере у јесен, али нико није очекивао да ће тај репетитор од 20 метара да нарасте, и то на читавих 40, и да оде у ширину и у врх, једног коцкастог кавеза од 2 метра пречника, као нека, … нека скаламерија!…, у чуду нам је објашњавао мештанин.

Али Царски пут је Царски пут, новости се овде брзо прихватају, па је и ова дошла  прошла и отишла. Нико се ни њоме није бавио. Једино су слутњу у народу изазвале сумње, зашто је скаламерија тих 20 метара нарасла ноћу.

–  Да, да ноћу…пратили смо ми. Уз помоћ џипова који су ноћима тутњали кроз село и за собом остављали буку.

Надомак села, она је расла, а када је израсла на довољну висину, џипови су отишли, прашина се слегла и нико се више није сећао џипова, а ни људи у необичним црним оделима. У кафани се као и сваког пролећа причало опет само о фудбалу и надолазећој летини, те се тако и овај мај обрео по старом навијачком обичају, весео и миран.

–  Да и мај. Али само до трећег маја. Тај дан, … Новине су брујале, интернет је горео. Село је постало центар света. Тога дана на мапи света село је уписано. На мапи војној село је било уписано. Све су уши мимо жеље и воље чуле име, нашега села…. И то је трајало пар дана, не више. А онда ништа, као да никада ништа није писало. Све се ућутало, замрло, заборавило, и опет, опет је село остало само пусто, мимо Царске међе, ван догађаја и дешавања. Опет је само фудбал постао битан. И ево сутра чекамо ФК Степојевац, а после утакмице ћемо се окупити и сви лепо подружити и појести, и наравно све случајне и намерне пролазнике право угостити. Дођите и ви, обавезно!

Палим ауто, одлазим. Рекао ми је чини ми се да од кафане идем изнад цркве па горе. Ваљда смо на добром путу, погледам сапутника. Он клима главом, ја знам да ништа не зна. Осећам се као када сам први пут био на Северу Космета прошлог септембра. Ушао на Брњак, па се мислим где сам, са које стране су наши, с које језеро, с које шиптари.

Удаљавам се од села, наговештај нечега што не знам како треба да изгледа, изазива ми благу језу. Већ смо прошли село. Гледам лево, гледам десно, не видим ништа. Успоравам. Стајем. Померим се још мало на брдо. Потпуно станем. То је. Недалеко од мене указала се скаламерија. Висине око 20 метара, са свим репетиторским особинама. Мало се охрабрим, приђем јој на педесет метара. Да то је то. Јасно ми је. То је то. Испод скаламерије, нема кукуруза. То је то.

Окренули смо се одмах, на првој капији, у првом дворишту. И оно је било напуштено. Све до сеоског трга пут је био празан. Нигде никог.

Ауто је показивао спољну температуру од 38 степени целзијуса. Био је 1.9.2012. Једно несвакидашње јуче. Од маја до јуче, пала је једна киша. Земља је напрсла, Србија гори. Гори моја вољена Топлица, гори Прокупље, гори Лепосавић, Тара, Чигота, Чачак и Милановац, гори Зајечар.  Сви показатељи су да је оно што се говорило истина. Ипак, морам да признам, да је оно што сам затекао и оно што сам својим очима видео, један обичан репетитор за мобилну телефонију.

У повратку смо схватили да је све то само фарса. Нешто ново под утиском медија, и то оних забрањених, и оних који само једном објаве новост, да постане вест.

Застали смо још једном. На тргу смо сипали воду. Појавио се дечак, дечачић од 2, 3 године. Мој сапутник узе бомбоне и наполитанку са задњег седишта и даде му. Дечачић је сео испред улаза у двориште Цркве и постидео се…
– Узми, узми слободно… Он се мало стиди, такав је… Јесте били.. Јесте видели…
–   Да били смо. Није то то. То је обичан репетитор за мобилну телефонију.

Човек исти онај, или један од оних, нас погледа оним искреним само нашим погледом, погледом Срба, који иде не само до очију већ много дубље, до срца.
–   То је то. То је та скаламерија.

Повуче нас у страну. Утиша глас. Погледа око себе. Загледа се у једног па у другог. Ја носим камеру, каже да је искључим.

–   Била је већа, имала је четрес метара… Пре 20 дана, баш оног дана када је у наше село дошла она свадба, око седмог осмог августа она Тв емисија, баш тада су опет дошли. Дошли су, исти они са џиповима. И по ноћу када никога нема отишли у њиву, размонтирали скаламерију и однели је.
–     Како однели, … ноћу!?
–  Како, како, како то раде лопови, да нико не види. Ноћу. Ујутру тамо више није било скаламерије од четрес метара и тог окова на врху што бије у све стране… Оставили су само тако, само оно као … репетитор.
–    Зашто су однели!? …

Возио сам ка Београду. Викендице су биле празне, на путу никога, врелина ужасна. Разгледао сам шуме, брда, лепоту. Застао сам. Узео камеру и рекао себи за душу:
– И шта закључујемо!!! ……………….

НЕШТО ЈЕ ПОСТОЈАЛО, ТО НЕШТО ЈЕ СКИНУТО! ЗАШТО ЈЕ СКИНУТО!? ЗАТО ШТО ЈЕ ПОСТОЈАЛО!

Улазили смо у кола. Дечачић је погледао је у нас. Одложио бомбоне и наполитанку, устао и дотрчао до кола. Ухватио је деду око ноге и осмехнуо нам се. То је био знак да нас је прихватио.
– Па где су однели то да ли неко зна!?
– Видели су их неки људи када су отишли у працу Београда. И џипови и скаламерија. Где су отишли тачно,… нико не зна… Београд.

Улазим у Београд са Видиковца, бирам Баново брдо, први пут не могу да прођем како последњих,… цео живот, трамвајским путем ка Хиподрому на Сајам. Узимам нови пут, мени непознат ипак, нов. Дал` је добар, не знам, сви кажу да је скуп као и мост испред мене. Мене није страх. Али страх од новог и непознатог у Београду се осећа. Београд не гори. У Београду је само вруће. А ми смо навикли на то, … овде ствари дођу, прођу, а ми…

Да ли ћемо после 3.маја 2012 остати исти.

Срб03122010