БОСИОЧЕ НЕОДМОРЧЕ

Ама, има нешто код Вујкове воденице –
неко легло, неки ђаво… На децу нам
навалиле сугребице; под кокошком
дречи пиле, а длакаво!
Све што дани чврсто држе у свом збиру
и понешто дозидају, дођу оне глуве ноћи,
па ђаволу и вампиру дотурају.
Неко плаче! Него шта ће,
…кад букавци и дрекавци намиришу,
заплакаће они који босиоком
у колевци срећу дишу.
Босиоче, браниоче, цветомилче,
припази нам у колевци породилче!

Како коме, нама јесу ко никоме
упадали нечастиви. Да запале,
да поломе, да оберу плод на њиви.
Па преживи… Чекај да нам опет дођу
и доглођу – што остаде у тањиру.
Босиоче, неодморче,
не дај да нам манастиру, икад више,
дође онај који брише
копчу Неба и Земљице –
Цркву нашу са њивице-босиљице.

  Моша Одаловић, 2008.