Када је реч мање вредна од динара

За једну недељу је превише, када Ивица Дачић изјави да је ратовао са Хашимом Тачијем, па не зна зашто се сада не би руковао, Божидар Ђелић дода да није у националном интересу Србија да буде овако отворена, а Милутин Мркоњић нагласи да ће Коридор 10, који се гради од краја седамдесетих година прошлог века, бити завршен пре румунско-бугарског Коридора 4…

Одговорност је заједничка именица, али нема ништа заједничко са већим делом српске политичке сцене. За свега неколико дана, у медијима је могла да се види, чује и прочита неподношљива концентрација неистина и недоследности, да је обичном човеку, са имало меморије у глави, припадала мука.

Премијер Србије, Ивица Дачић, изјавио је да је ратовао са Хашимом Тачијем, па данас више не зна зашто се не би, после свега, руковао с њим. Прво, Дачића у Србији нико не памти као војника. Шта више, он и не личи на војника. За разлику од њега, терориста Хашим Тачи, чији је терористички надимак „Змија“, често је виђан у униформи, у штабовима и по јазбинама терориста.

Поврх свега, Дачић је изјавио и да се проблем Косова и Метохије не може решавати са Сејдом Бајрамовићем и Каћушом Јашари. С обзиром да памтим те људе, о којима су својевремено колали вицеви у Србији, морам овде да станем у њихову одбрану. Тим пре што се тим вицевима, тада, Дачић уопште није смејао.

Њихови политички (можда и други) капацитети нису били оно што би човек од преговарача и представника једне државе очекивао, али се не сећам да је портпарол СПС-а, исти тај Ивица Дачић, у време када су Сејдо Бајрамовић и Каћуша Јашари били актуелни, ишта слично рекао о њима. Напротив, свако ко је тада критиковао такву кадровску политику у државним пословима, постајао је легитимна мета портпарола Дачића.

Данас су имена двоје патриота постала Дачићеве мете и Србија не би требало да му допусти да се њиховим именима, ма колико својевремено комични били ти људи, данас било ко спрда. Нарочито не неко ко им ништа слично у лице није смео да каже.

Дачић би требало, пре него што се помири с „реалношћу“, да се сети да су још фебруара 2003. године биле актуелне потернице за 300 најозлоглашенијих терориста, одговорних за смрт и мучење више хиљада људи и терористичке нападе на војску и полицију, међу којима је био и Хашим Тачи.

Можда Дачић и не мора да иде толико далеко у прошлост. Могао би да се сети себе из 2009. године и онолике кукњаве, због судске рехабилитације Драгише Цветковића, председника југословенске краљевске владе, који свакако није био злочинац попут Хашима Тачија.

Тада је Ивица Дачић рекао да је Цветковићева рехабилитација „изутено лоша порука за младе генерације“. Каква је порука руковање са човеком чије су руке крваве, а потерница укинута политичким, а не правним средствима?

А онда се појавио Божидар Ђелић. Изјавио је, некако у исто време, да ако Хрватска не отвори своје трговинске ланце за српске компаније, неће бити у националном интересу Србије да буде овако отворена. Савршена дијагноза, али задоцнела десетак година и опречна свему што је Божидар Ђелић на политичкој и економској сцени Србије био и јсте!

Поврх свега, Божидар Ђелић, за кога је мало рећи да је еврофанатик, сада, гледе српског европског пута, каже да ће Хрватска, са три пута мањом пољопривредом имати до четири пута већи аграрни буџет, као чланица ЕУ, док ће Србија, која остаје да тоне ублату на европском путу, због тога имати чисту пропаст…

Да не помињем Милутина Мркоњића и изјаву, како ће Србија Коридор 10 завршити пре Бугарске. Па Србија Коридор 10 гради од краја седемдесетих година прошлог века, темпом који је спор и за Стеновите планине и Хималаје заједно, а камоли за најплоднију земљу у равници.

Или, Дијану Вукомановић, потпредседницу СПС-а, која је рекла да је Ивица Дачић „јак премијер“ и да је то познато, зато што је он и министар унутрашњих послова, а његово министарство је проглашено за најбоље. Та реченица је последње што пристојан човек жели да чује, а никако не може да каже: да је нечији страначки лидер „јак“, зато што је најбољи министар у властитој влади!

Одговорност, видело се то само за седам протеклих дана, бела је мрља српске политике. Или још горе, недостатак одговорности је црна рупа на националном ткиву Србије. Реч на српској политичкој сцени вреди мање од динара.

Ако текст наставим чињеницом да је најављено како ће на маргинама преговора с косметским Албанцима преговоре о енергетским и телекомуникационим питањима водити Зорана Михаиловић, блиска ИСАК фонду, организацији у служби НАТО пакта и Расим Љајић, коме је, ако је веровати Викиликсу – а јесте, било непријатно сваки пут када америчкој амбасади није имао шта да достави из владе Србије, заиста бих могао да вам покварим и целу следећу недељу.

Уместо тога, замислите се дубоко над изјавом Јатифете Јахјаге, која је пала некако кад и остале, овде поменуте небулозе. Она је рекла да ће Томислав Николић, председник Србије, морати да прихвати реалност да је Косово независно.

Реалност се не прихвата. Она јесте или није. Докле год Јахјага то говори, Косово и Метохија нису изгубљени за Србију. За Србију је, за сада, изгубљена само одговорност оних који је воде.

http://serbian.ruvr.ru/2012_10_24/Kada-je-rec-manje-vredna-od-dinara/