Било је то негде у лето 1999 године.

Силе оностране рекоше да треба да посадим једну Оскорушу…

Нисам ни знао како изгледа, а камо ли где да набавим садницу Оскоруше.

Питао којекуде, тражио по расадницима и доживљавао само ишчуђавање ?!?

Оскоруша, где ти то паде на памет ?

 

После безуспешног трагања, стварно се и ја запитах где ми то баш то шапнуше да тражим ?!? Тако полако дође јесен, успут сам научио из литературе како изгледа , ком роду припада та суштаствена  и тајанствена биљка…

 

Те године је не нађох… Следеће је исто тражих, али ништа…Ипак пронашао сам у моме селу , а и у пар околних неколико огромних оскоруша старих по 100-300 година.

Импозантност тог дрвећа још више се урезала у душу и искала да се пронађе садница.

Али као за пркос нити испод једног од тих старих дебала, а нити у њиховој близини не пронађох ни једну младицу.

 

Те јесени 2000 године син ми крену у школу.

Свакога дана два пута сам га пратио, једном када одлази и једном када долази.

Напамет смо обојица позбавали сваки камичак и травку уз прелепи шумски пут којим смо свакодневно ходили…

 

И онда, онда једнога дана уз саму ивицу пута угледах омалену нежну младицу Оскоруше. Стао сам и нисам могао да верујем очима. Клекао сам и захвалио се прво њој ,а онда и свим силама које је ту донесоше …

 

Сутрадан сам са највећом могућом љубављу и пажњом извадио ову малену садницу и пресадио је испред куће. Заливао сам је сваки дан, пазио, а онда су дошле и јесење кише…Био сам сигуран да ће се лепо примити.

Тако је и било. У пролеће је мала Оскорушица почела брзо да расте и са сином сам заједно уживао у њеном напредовању…

 

И тако је протекло још две године…

 

Тачно три године откако сам добио прву поруку да треба да посадим Оскорушу , тихо и некако стидљиво су се у лето 2002 године појавиле прво две, а онда још три саднице у непосредној близини нашега имања….И њих сам пажљиво пресадио из сеновитих жбунова, крошњи великог дрвећа и дао им прелепа места на сунцу да расту и буду сасвим слободне…

 

Мало касаније у наредне две године Оскоруше су почеле да ничу свуда око наше куће у великом броју.Многе од њих сам поделио, а многе сам и оставио на местима где су самоникле…

Прва Оскоруша испред куће већ је била прерасла висину куће, друге су лепо напредовале када је тачно после седам година (дакле 2006) до мене дошла следећа легенда…

 

Наш народ одвајкада је имао дрво запис-дрво под којим су се људи мирили, венчавали, које им је било место прела и посела, разних ритуала и свечаности.

Сви знамо да је то дрво Храст или ти Дуб.

 

Међутим у стара времена када је постојао само један велики  народ под заједничким именон Коловени (Склавени, Словени) Храст није био свето дрво…

Свето дрво је била Липа. Тако и дан данас, мада се то заборавило,испред многих старих кућа и нарочито манастира се виде прастаре Липе које су ту посађене баш у име подсећања на древно поштовање и духовност која је некада постојала и оваплотила се у том предивном дрвету –Липи.

 

А онда у праскозорје света у далеким северним земљама у древној Хипебореји где је живео тада највећи и најмногољуднији народ на планети, постојало је једно још светије дрво које су сви полако заборавили… Односно не баш сви… По који песник облака снених и понека душа која лети негде су тек наслућивали или можда подозревали, али нису били сигурни… И онда је дошло време да су људи поново заслужили да упознају ту биљку, то велико прастаро СВЕТО ДРВО – ОСКОРУШУ.

Легенда каже да је то било дрво из којега се сливала Божанска мудрост на свакога онога ко би барем мало обитавао испод ње. А са ње би доле на људе падала Божанска АМРИТ – течност која је просветљивала свакога онога који би је пробао…

Она је била слађа од меда, али у исто време и блага и нежна…

 

И тако после толико хиљада година прича о Оскоруши је поново доживела своју обнову, свој Нови почетак…

 

Без обзира на све ово место које је добило име Гај Оскоруша морало је да чека још читавих 5 година да би заслужило да понесе тако свето име…