Упоредо када је византијски цар своју ћерку Ану подвалио Немањи за жену, а хришћанство за званичну религију државе коју ће му он признати, за симбол народа подвалише нам двоглаву каганску наказу којој је раскол судбина а смрт једино разрешење. То је принцип којим је уништен Српски Хазарски народ и Хазарска држава после готово истоветних догађаја, од-бацивања сопствене и прихватања туђе вере а затим постављања накарадног двоглавог симбола за заштитника и узор.

Стварајући свет Бог је за тачку прожимања небеских и земаљских сила, живом бићу створио главу у којој се налази мозак као небеско тело бића, са небеским, енергетским органи-ма, наспрам преосталог земаљског дела тела, са паралелним зе-маљским органима. Зато и не постоји мoгућност да једним телом господаре две главе, јер у нашој свеукупности не постоје два неба и два Бога, већ само једно небо и један Бог. Сва царст-ва и сви народи који су за свој симбол узимали двоглавог орла или неку другу двоглаву наказу, нестали су са лица земље као да никада нису ни постојали, тако да им се не зна ни време постојања ни тачан простор на коме су битисали.

То још нисмо схватили. Још увек гинемо са белом дво-главом наказом пред очима, због које нам и смрт постаје бесмислена а шизофрени раскол и са самим собом, потпуно нормално стање. Поново нам је „Двоглави бели орао са крилима у за-маху“ постао национални грб и симбол заштитник. То је никад неостварена животна поза двоглаве наказе јер двоглави бели орао и живи само до тренутка покушаја полетања.

Када се у једном од неколико хиљада гнежђења белог орла излеже двоглава наказа, орао и орлица хране своје голуж-драво чедо, као да имају двоје у гнезду. У колико у гнезду и буде више пилади, двоглави монструм обавезно поједе остале због огромног апетита, или их пак изгура из гнезда чим се изле-гу да се размрскају низ литице или огранке стабла на коме су угнеждени. То лако постиже јер му је поред две главе тело го-тово дупло веће од осталих пилића. Због узимања двоструко веће количине хране бели „двоглави лепотан“ брзо напредује. Израста му неприродно јако и бујно перје које је брижним и савесним родитељима знак, да треба да престану са родитељском негом и исхраном свог већ одраслог потомка. Престанак родите-љске пажње и прво изгладњавање, пернатом младунцу представљају знак да је дошао тренутак када треба да полети и сам се побрине за своју исхрану. То уједно бива и последњи дан живо-та овог бића које се роди грешком природе и које свој живот скончава у самоубилачком покушају полетања и самосталног живота.

Током његовог стасања свака глава преузима контролу покрета над супротном страном тела, тако да несретно биће ни-када не може ускладити замахе крила или кретање ногу. Све радње и покрете они увек раде наизменично, као што су их научи-ли савесни родитељи, хранећи наизменично час једну час другу главу. Никад храну у гнездо родитељи нису доносили заједно, увек појединачно, а давање хране двоглавом створу чињено је као да се хране два пилета, час једном час другом. Из овог раз-лога, најпре једна глава почне бесомучно да замахује својим крилом што тромо тело заноси у страну и готово га избацује из гнезда. Неколико тренутака касније друга глава узвраћа истим покретима којима целокупно тело враћа у пређашњи положај, при чему се окреће на леђа јер му тако замах својим крилом изгледа лакши. Овако наизменично махање крилима и гурање ногама наставља се до готово потпуне исцрпљености. Ова чиње-ница, гладно створење доводи до сукоба са самим собом, односно до сукоба главе против главе.

Изморени у неуспешним покушајима полетања час јед-ним час другим крилом, добијају нагон да се ослободе један другог и тада почиње очајнички сукоб са само једним могућим исходом. Најпре једна глава силовито замахне и кљуном удари у трбух испод себе што други доживљава као страховит бол јер он осећа и контролише управо супротну страну тела. На овакав изазов он узвраћа истом мером и тако све снажније и снажније док не просеку и онако слабашну кожу трбуха из кога се проспу црева. У том самоубилачком ропцу своју страну тела глава по-кушава одбранити својом ногом тако да агресивном брату енергичним ударцима канџи избија очи. У исто време кида већ про-сута црева из заједничког стомака после чега уследи још неко-лико титраја измореног тела које већ у следећем часу постаје прегршт безживотног блата, окружен ројем мува зунзара и цр-ва. Смрдљиви пир разарања унакаженог тела самоусмрћеног створа, траје до првих киша и спирања остатака, чиме се затиру и последњи трагови постојања. То је судбина двоглавог белог орла која се дословно понавља, то је судбина коју су Српском народу наменили његови поробљивачи промовишући „белог двоглавог орла са крилима у замаху“ за грб и симбол српске на-ције.

У кризним тренутцима српске нације и државе, неарти-кулисане етничке групе, секте и политичке заједнице насрћу, својатају и комадају српски национални простор, културу, традицију и историју, попут мува зунзара и црва, сматрајући да је распадајуће тело и постојало само зарад њиховог смрдљивог пира, не слутећи да ће и њих, већ следећа кишна бујица, однети у муљ и ништавило.

Ради напретка и дуговечности за симбол народа мора бити изабран хармоничан, природан, благодетан и непобедив знак, као у време док нам је још увек Бог помагао. У то време животиња од посебног респекта у нашем народу био је вук, шумски витез који никада ником не прелази пут иза леђа, увек гледајући у очи онога са киме му се путеви укрштају. Звер која никад ловину не лови у свом „селу“. Ратник који се никад не предаје и који је у стању да одгризе и сопствену ногу када се ухвати у гвоздену ловачку замку, само да би био слободан и не-побеђен. Срби су ловљење вука сматрали највишим ловачким чином, који је бивао опеван и опричан на најлепши и најузви-шени начин. У циљу заштите од болести, магије и самог Сата-не, Вук је било врло често име, које су Срби давали својим по-томцима. Српски ратници су за непобедивост и нерањивост но-сили амајлију са вучијим очњаком, а најодважнији су имали капу или друге делове одеће од вучијег крзна. У то време Срби су били неприкосновени господари подручја које су насељава-ли, инстинктом вука бирајући најуспешнију тактику одбране од било ког нападача по цену привременог напуштања нападнутог простора и поновног повратка у најпогоднијем тренутку.

Натерани смо да ово време сопствене историје заборавимо и избришемо из сећања као да се ради о једном једином неважном дану, а ради се о преко седам хиљада годима блиставе и божанствене историје. О времену у коме су Срби од препо-знавања божанске снаге речи досегли до највиших филозофских и песничких висина и најискренијег монолитног богољуб-ља.

Кад год смо се закитили несретним двоглавим симболом Српска војска зна само за поразе, а српска нација за расколе и међусобна убијања. Сви српски устанци и војни походи обеле-жени неким другим симболом били су успешни све до тренутка поновног васпостављања двоглавог белог орла за узорно знамење. Узми само распад Душановог царства, Маричку и Косовску битку, уздизање и пропаст династија Обреновић и Карађорђевић, Први светски рат у коме смо остварили „маестралну“ побе-ду у којој нам је преживео сваки трећи војник, Други светски рат са милион и седамсто хиљада жртава од којих је више од половине поубијано од стране Хрватских усташа и на крају YU-YU рат деведесетих година двадесетог века у коме се српски народ грчевито борио за очување Југославије а против успостављања Ендехазије, поучен ужасним искуством из Другог светс-ког рата. Против очувања Југославије са подједнаком жестином борили су се и Аустроугарско-Ватиканска и Гркофилско-Виза-нтијска филозофија интереса на Балкану а против и једних и других или час са једнима час са другима, наступале су исламске џихад бригаде Алије Изетбеговића. Основни циљ сваке од ове три групације у односу на српски народ, је потпуно исти, а то је недозвољавање глобалне компактизације српског национа, и непрекидно потенцирање и подстицање међусобних сукоба са амбицијом ширења и учвршћивања управо својих интереса и утицаја како духовном тако и територијалном окупацијом. Тако се српски народ 1991. поново нашао пред новим расколом са фаталним последицама. Српски отпор у YU-YU рату био је не-прикосновен све док су свети српски ратници на овим просто-рима, за своје заштитнике имали Вукове са Вучијака, Пљешеви-чке вукове, Велебитске поскоке, Вукове са Динаре и слично. Када су им преобраћени Титови генерали по диктату византијс-ких јањичара на рамена и груди поново заковали двоглавог белог орла, почео је егзодус, прогон и истребљење српског право-славног живља из Републике српске Крајине, Републике српске а потом и са Косова и Метохије. На Светог Саву 1995. уочи ових прогона и погрома, као и уочи бомбардовања Србије 1999. ударао је гром у Саборну цркву Београдску. Патријарх је само констатовао „децо ово неће ваљати“. Изгледа да ни они Срби који поуздано знају тајну страдања српске нације и српских ра-скола немају снаге да сапоште Истину и укажу на божији пут традиције и континуитета, и одбацивање свега што је у служби туђина, што је нечовечно, безбожно и безживотно. Можда они као већина правих јањичара, дословно поштују и спроводе оку-пациону власт освајача, а патњу и страдање сопственог народа подразумевају као свој допринос остварењу интереса окупато-ра, које због личног комфора и привилегија сматрају и својим интересом. После Трновског преобраћења Светог Саве, ниједна одлука врха српске црквене хијерархије није донешена у инте-ресу Српског народа већ у интересу Византије, а то и данас чи-не, изузимајући време патријарха Макарија Соколовића. Центар српске духовности и дан данас се налази изван наше државе, још од доба насилне христијанизације, да би лакше могао бити подвргнут контроли и интересу туђина. На истом месту налазе се центри духовности и Бугарског и Руског народа који су на исти начин поражени и духовно окупирани…

Готово стидљиво покушали смо да своју душу вратимо своме телу и да Фрушку Гору прогласимо Светом. На којој би се окупили и обликовали духовници и подвижници непосредно под будним оком и окриљем сопственог народа и ту градили нову духовност и неговали традицију сопственог божијег пута и духовне вертикале. Нажалост, Српски Истинољупци нису имали снаге да овај подухват доведу до остварења и тако је још једна шанса отишла у историјски неповрат. Против себе су има-ли Аустро-Угарско-Војвођанске сепаратисте са једна стране а са друге, Гркофилско крило или боље рећи стабло Српске црк-вене хијерархије, који су спремни да аустро-угарске и византијске интересе на овим просторима бране новим Српским раско-лима, до последњег Србина. Очигледно је да нам наша „браћа“ по вери и „традиционални пријатељи“ спремају нова страдалишта и нове расколе, а на Богу је да нас спасе или да нас потпуно нестане. Бог нам је упутио велики знак за отрежњење и измирење, спаливши Свету гору Атоску, збој злочина који су над нама почињени а не оних које смо ми починили убијајући сами себе као бели двоглави орао. А ко зна каква ће чуда још бити учиње-на само да се отрезнимо и призовемо памети. Бојим се да ће следећи Његов корак бити потапање Атоске стене на дно мора у разорном земљотресу који ће однети добар део нама „братске „државе. цивилазација, јесу Латински принцип „завади па владај“ и хуритски принцип „превари и подвали“. Кроз историју су отки-дали део по део нашег национакног бића и супротстављали нам га као смртног непријатеља а истовремено су нас убеђивали да је то у нашем историјском, културном и цивилизациском интересу. Грб, бели орао са две главе, митско наказно биће које у природи не може да егзистира, наводно симболизује „нераски-диво јединство и независну духовну и световну власт“, дакле двовлашће, раздор и неслогу у самом врху власти. Независна духовна и световна власт наметнута је у доба Немањића као по-треба што хитнијег одбацивања праотачке вере (примарно раз-бијање јединства) а потом, примања нове религије и њене комп-летне организационе структуре и принципа, независно од исто-рије, традиције и воље српског народа или било ког другог Српског Властодршца. Немања је са већом групом Срба, као та-оц одведен у Византију, да би у петогодишњем ропству примио хришћанство, а где је узгред ожењен Аном, ћерком византијс-ког цара по ком основу је и добио владарску титулу. Јањичарст-во или одвођење младих на васпитање, образовање, обуку или семинаре у циљу прихватања и спровођења окупационе власти, идеологије и религије окупатора, није Турско откриће већ је коришћено и много пре њих а обилато се користи и дан данас.

Истовремено на груди двоглавог орла постављен је шт-ит са крстом и четири оцила, најјачи и најстарији српски хералдички знак. Знак Бога Сербона и Богиње Сербоне који симболизује свето четворство, овоземаљску четвородимензио-налност, четири суштаства, четири стране света, четири човека у Српском језику, четири расе, четири крвне групе, четири аг-регатна стања материје, четири основна елемента, четири осно-вне боје, и све тако, четири… четири… четири. Овај крст нема никакве везе са хришћанством. Овај знак нас је до сада сачувао од потпуног уништења и потпуног поистовећивања са двогла-вим белим орлом. Нама је овај симбол у Немањићкој интерпре-тацији протумачен као очајнички вапај за Српском слогом под окриљем двоглавог створа, кога помисао и сваки напор ка је-динству води директно у смрт и нестајање. То је дакле немањићки вапај за Српском слогом у смислу одбацивања вере предака и безусловног примања хришћанства, затим учвршћивања хри-шћанства до тоталитарних размера и неприхватања исламске вере, вере нових освајача и поробљивача српског националног простора. Слова овог симбола, од свог средњевековног-немањићког ново-проглашења па до данас, могу се дословно прочи-тати само као „Срби Сумануто Срљају Самоуништењу“, а не као византијском пропагандом смишљена интерпретација „Са-мо Слога Србина Спасава“.

Слогу и јединство, кроз протекли део времена, сачували смо само онолико колико смо у новоприманим религијама, окупацијама и револуцијама успевали да сачувамо праотачке вере, божанске духовне вертикале, језик којим говоримо и љубави према Богу и свету око себе. Свети Сава је покушао да у неми-новном прихватању хришћанства, задржи максимум старе српс-ке религиозности и богољубља. Из ових Савиних напора изгра-ђена је легенда о Савином измирењу завађене браће, које произилази из немањићког вапаја за српском слогом. Овде се не ради само о измирењу Савине рођене браће Вукана и Стефана, који су били смртно завађени око престола, како нам то данас представљају наши „духовници“, већ о измирењу српског народа раскољеног на присталице хришћанства и оне који су упорно бранили праотачку српску веру. На изворној манастирској фре-сци, на којој је приказана Савина измиритељска мисија, види се по њиховим одеждама и осталим обележјима да један брат представља Христијанизовани део српског народа, а други упо-рне бранитеље српске традиције и српске праотачке религије. Из свега тога јасно се види да улога Светог Саве није случајна како нам то објашњавају наши византијски окупатори, већ да је пажљиво планирана уз огромне уступке српској традиционал-ној религији. Амбициозним византијским окупаторима у том тренутку није било битно како ће се Срби Богу молити, у том тренутку било им је битно да Срби своју религију назову хришћанством. Велики део онога што је тада унешено у Српско Хришћанство у међувремену је више пута реформисано да би било сведено на садашњи изглед…

Из преживелих остатака праотачке вере и црпимо елеме-нте супериорности и божанске широкогрудости. Задржали смо делове праотачког писма, (од четрдесетак знакова винчанског писма у садашњој српској ћирилици задржано је чак двадесет слова). Задржали смо породичне славе и остале благдане, дело-ве обреда и календара, разноразна предања и још понешто. (Ова хришћанска 2004. година која се броји од дана Христовог суне-ћења, по српском календару је у ствари 7512. година од времена откровења Божанске српске визије уједињења света.) Ови оста-тци праотачке вере представљају нам директну везу са пос-танком човека и самим створитељем. Зато и чинимо један од свега неколико народа на овом свету који имају непрекинуту божанску духовну вертикалу и веру која је у неким својим елементима заснована на сопственом духовном искуству од самог постанка. Због тога луциферови синови цинично и лицемерно говоре о Србима као о „небеском народу“, о српској „параноич-ној опседнутости историјом“, о „завери против српског народа“ и тако редом. Овим цинизмом и лицемерјем они желе да искри-ве суштину српске стварности, да би на тај начин Србе и даље држали у духовној и робовској подчињености и међусобној завађености. То им истовремено омогућава да себи задрже арбитарску неприкосновеност и непољуљану власт над овим светом. Због тога они овом свету и намећу логику дводимензионалног размишљања и поимања Бога у којој се и Бог и Ђаво, и добро и зло, налазе у истој логичкој равни, а у којој се са њима може неограничено манипулисати. Српски језички, логички и духов-ни принципи откривају човеку четвородимензионално поимање битисања, који искључују могућност црно-белог виђења света око себе и црно-белог расуђивања. Ови принципи искључују могућност манипулисања а свако духовно и материјално стање непогрешиво идентификују у хиљадама појавних нијанси. Све ово може се илустровати деформацијом која се зове далтони-зам, где особа својим очима региструје искључиво постојање или непостојање светлости, наспрам људске, Богом дате способности разликовања четири основне боје, са могућношћу небројеног комбиновања и нијансирања, која свеукупно људско окружење открива у боготворачкој реалности.

Поред накарадних нацоиналних симбола, којима су нам оковали душу, два основна принципа којима су нас наши непријатељи самопроглашени за нашу браћу, разапели на раскршћу.

(Одломак из књиге ШИЗОФРЕНИЈА)