– Уочи Првог светског рата Броз је имао двадесетак година а Аустро-угарска се спремала за свој последњи јавни империјалистички поход. Током деветнаестог века Аустроугарска се наметнула Србији као главни партнер. Извршили су реформу српског језика и писма чиме је пут српске будућности трасиран искључиво кроз остварење аустроугарских интереса на свим просторима које су тада насељавали Срби. С друге стране овим реформама институционализовани су нови српски расколи и трасиран пут будућих крвопролића.

Мајским превратом 1903. и доласком династије Карађорђевић на Српски престо, Аустро-Угари су изгубили своје пријатељско упориште у Српском народу, па су осигурање својих интереса на Балкану покушали да остваре путем рата. Кара-ђорђевићи су били окренути својим туторима, Енглеској круни и Француској као анестезиологу српске душе у двадесетом веку…

Аустроугарски официри су сматрали да су савршено добро спознали српску душу и све механизме битисања овог народа, како због огромног броја Срба у самој Аустро-Угарској тако и због нових сазнања прикупљених у анексираној Босни…

У тренутку анексије Босне, Срби су у једном делу своје душе, на истоветан начин, били равнодушни како према одлазећем окупатору Турској, тако и према долазећем присвајачу Босне, Аустро-Угарској. После првог пописа становништва и ма-теријалних добара Аустро-Угари су били фрапирани чињеницом да Босну насељава преко 70% православног живља, и да Турци нису успели да за готово 400 година владавине, наметну Ислам као главну религију, а да су Срби остали потпуно само-стални у односу на царевину која је са њима окрутно владала.

Сва сазнања о Србима саздана су у једну војну доктрину и ратне планове са циљем:

 – војничког освајања и окупације целог Балкана,

 – недозвољавања компактизације српске нације,

 – потискивања остваривања Енглеских и Француских интереса на овом простору, и

 –међусобном завађању, истребљивању и расељавању етничких и верских српских група.

 

Међу Аустро-Угарским војницима који говоре српским језиком, прикупљани су одважни и одани, за будућу инвазију на југоисток. Обучавани су и сврставани у специјалне јединице за дејствовање дубоко у позадини српске територије. У једну од таквих јединица био је одређен Јосип Броз, као један од најуспешнијих у дисциплинама које су пред регруте биле постављене. Предавања која су нарочито импресионирала Броза, била су казивања високих Аустро-Угарских официра о карактеру и основним разлозима опстанка српске нације и поред страховито дуге и окрутне тортуре и зулума Турских освајача. Затим деструктивна дејства, стратегија и тактика за разбијање српске нације и српских националних интереса, које је Броз усвојио као највиши војнички циљ и које никада у свом животу није напустио.

На тим предавањима о српској вери говорено је као о не-хришћанској, јер је задржала врло много обележја предхришћанске српске религије…. За српске попове, да имају ауторитет и проповедника и просветитеља и владара и лекара а у исто време и за најмању грешку бивају излагани најоштријим критикама и прекорима целокупног српског народа, почев од највећих сиромаха и просјака…. Породичне и сеоске славе и само њима знани светци, важнији су Србима од свих државних празника, рођења или умирања владара или слично… Разноразни хајдуци, устаници и бунџије опевани су и опричани код Срба више од свих царских војски и војсковођа… Срби се називају шизматицима и отпадницима од хришћанске вере, да би се код Аустро-Угарских војника створила представа да се спремају за рат против неевропског народа и дивљих хорди које не заслужују никакву милост, и да би се међусобно супротставили католизираним и исламизираним Србима…

Последице оваквих учења можемо и данас уочити у односу „еуропљана“ према српском народу и држави. (У најстаријој Енглеској енциклопедији Срби се дефинишу као „дивији народ који насељава простор Балкана и који се храни отровном биљком која се зове паприка“.)

Као главни разлог економске независности српског народа у односу на царевине и цареве који њиме владају, наводи се гајење козе, домаће животиње која изузетно добро подноси и најоштрије зиме а испашу налази и у најпасивнијим камењарима и трњацима. У народу је постојала и пословица „пусти козу у копницу а циганку у село, па се не бој за њих, снаћи ће се“. Чак је и лошије стојећи српски сељак имао бар пет коза а то је седморо-осморо јаради годишње, чијом продајом или клањем задовољава своје најосновније потребе за новцем, Бадњачком (божићном) печеницом, потребном количином меса за славе и остале благдане а поред тога још неколико литара млека и сира дневно, током целе године.

Колико је Броз био импресиониран овим предавањима говори и чињеница да је током његове револуције, нарочито толерисано рушење и паљење српских цркава и убијање српских свештеника, а већ 1946. непуну годину после завршетка Другог светског рата, донео је декрет о забрани гајења коза и наложио њихово истребљење. Овај својеврсни злочин оправдавао је причом да је током рата гинуло много партизана због тога што су козе брстиле ниско растиње и на тај начин нису дозвољавале подизање гушћих шума, тако да његови борци нису имали где да се крију, приликом извођења својих ослободилачких и рево-луционарних акција. Све то било је поткрепљено Титовом паролом: „Живимо као да никад више неће бити рата, а спремајмо се као да ће већ сутра почети“.

Козе су бивале конфисковане и одвожене на кланице а онај ко је покушао кришом да их држи, бивао је најстрожије кажњаван као највећи државни непријатељ. Једна од кланица коза била је у Мељинама код Херцег Новог, одакле је река крви текла у море од свакодневног клања стотина и стотина недужних животиња. Подухват истребљивања коза трајао је дуги низ година. Месо је коришћено за исхрану војске ДФЈ, затим за ис-помоћ Бембелине револуције у Алжиру, док нам Французи нису потопили бродове којима смо шверцовали месо и наоружање, а преостало је бацано у море, само да би се што пре затрала животиња коју је Броз сматрао битном препреком за успостављање власти над српским народом и његовом привођењу пролетаријату и социјалистичкој изградњи… (Један локалитет у Јадранском приобаљу од тада се поспрдно назива „Козије гробље“.)

После завршетка Аустро-Угарске обуке 1914. Броз је са својом групом био пребачен у Србију где су се „прославили“ убијањем регрута који су одлазили на мобилизацију и низом других саботажа и злочина на подручју Љубовије и Бајине Баште. Убијањем регрута који одлази на мобилизацију, постизали су два циља. Код цивила, сумњу у способност војске и оправданост одбране са толиким војничким жртвама, јер је породица сматрала да јој је син погинуо као војник, а код војске се стварала сумња у неодазивање позиву и дезертерство. Постоји не-колико забележених случајева да је војска откопавала новосахрањене регруте да би се уверили да сандук није закопан празан а регрут сакривен да се не одазове позиву.

За успешно изведене акције ове врсте Броз је добио највише одликовање Аустро-Угарског цара које му је са великим закашњењем уручио велики лични пријатељ Курт Валдхајм, приликом једне посете Републици Аустрији.

После слома Аустро-Угарске, своје умеће мржења Српског народа и разарања Српских националних интереса Броз је уновчио код нових господара света, Енглеза, радећи за Енглеску обавештајну службу у Комунистичкој Интернационали, а ис-товремено радећи за Совјетску обавештајну службу као „човек од великог поверења“.

Колико је Броз добро изучио занат деструктивног деловања и саботажа, говори и прича о његовом учешћу у Шпанском грађанском рату на чију територију је у то време долазио у више наврата и под различитим именима, а где му је уточиште пружала лично другарица Долорес Ибарури Лапасионарија. Још увек је историјски, а и у сваком другом смислу остало неразјашњено зашто је Броз на овом ратишту организовао сопствено убиство и сахрану? Ко је сахрањен у гроб на коме је исписано његово име? Какву је улогу у Шпанском грађанском рату и комунистичком покрету имао тај чије је убиство требало прикрити именом Јосипа Броза и како се поново под истим именом појавио у Паризу, а затим преко Москве и Истамбула у Београду где је на невероватан начин Гестапо ликвидирао Херцеговца, Мустафу Голубића, изузетно храброг и одважног Српског добровољца из Балканских и Првог светског рата, Совјетског генерала и вођу и миљеника Београдских комуниста? Његово Со-вјетско револуционарно име такође је било „Тито“? На његово место долази Јосип Броз у готово сваком погледу. Лична секретарица, љубавница и верна сенка Броза постаје другарица Даворјанка која се од њега није одвајала све до смрти 1946. године. Ова партизанска лепотица била је опчињена Брозовом харизмом и осталим моћима и потенцијалима „Великог мага“, кога су од милости прозвали Стари…

После мајсторски организованог убиства Мустафе Голубића ипак почиње да се јавља сумња у Броза и његову улогу, јер је Голубићево убиство повезано са новим вођом радничког покрета, револуције и антифашистичке борбе. Броз је приметио ове сумње међу Београдским комунистима а нарочито код В.М., жене која је изузетно добро а можда и више од тога, познавала Голубића и због тога је задужује деликатним партијским задатком координације и одржавања везе са Београдским комунистичким покретом. Њима Броз наређује појачавање револуционарних и борбених активности а користећи исти обавештајни канал као и у случају ликвидације „друга“ Голубића организује познату Београдску провалу комунистичког покрета у којој од стране Гестапоа страдају све кључне личности и огроман број симпатизера и помагача. Као главни кривац за ову лажирану провалу, на смрт је осуђена В.М., иначе мајка председнице једне утицајне политичке партије из времена Слободана Милошевића. Кључни тутор ове осуде и ликвидације била је управо њена сестра Даворјанка, која није бирала средства да као „класно свесна“ и до ушију затрескана, брани покрет, револуцију и магичног вођу.

У овој причи о Јозефу Хабзбургу „Брозу“ нарочито је интересантно поменути његов обрачун са књигом. О којем никада нико до сада није проговорио ни реч. Одмах по успостављању комунистичке власти, специјално обучени агенти кренули су буквално од куће до куће, молећивим тоном тражећи да им се на позајмицу дају све књиге које поседују, без обзира на садржај и тематику којом се баве. Затим је следило образложење да су нам злочасти Немци и домаћи издајници, попалили све библијотеке а да нова „народна власт“ креће у велику акцију штампања свих књига које су сачуване код савесних и поштених домаћина, те да ће им одмах по штампању бити враћен њихов примерак уз једну новоодштампану књигу. При том нису пропуштали да истакну како ће нова власт знати да цени гест „добровољног позајмљивања књиге“, или пак како не би ваљало да неко од рођака пријатеља или познаника накнадно дојави да је неко сакријо неки примерак. Никада ниједна овако „позајмљена“ књига никоме није враћена, а мало која је преживела ово брозно „прештампавање“. Каква је стварна судбина огромног књишког фонда који су прикупили Брозови књигомрсци до сад је остала потпуно нерасветљена… (Један број „безвредних“ књига партиски комесари су користили за подлагање ватре у канцеларијама општинских комитета – нарочито добро, горели су листови Библије и других старих књига које су биле посебно импрегниране воском и ланеним уљем ради дуговечности).

Ово Брозово уништавање књига представља само понављање у историји већ виђених злочина уништавања српских културних и духовних добара. Ово брисање српске прошлости дало је за право оним афористичарима који комунистичку ин-терпретацију српске историје описују речима: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда дођу Немци и све нам униште, после рата Тито организује ОРА, СОРА и МОРА бригаде и на братству и јединству изгради Социјалистичку самоуправну несврстану фе-деративну заједницу народа и народности“. (Ни ова Брозова интерпретација историје  није историјски оригинал. И дан данас о нашој историји и владарима с почетка прошлог миленијума го-воримо као о Дарвиновим претечама који су похватали бића која су се мајмунисала по Балканским гранама, привели их духовности и људској цивилизацији и тако од њих направили Србе. Као да пре тога није било ни Срба ни српског језика ни српске културе ни српске цивилизације, па ни самог Бога.)

 Серијал лажи, превара и подвала везаних за стварање Титове Југославије је неисцрпан, и зато је творевина саздана на њима и уништена у онаквом крвопролићу и самозатирању. Суштина Хашког трибунала и јесте у томе да се за злочине убистава у YU-YU рату међусобно окриве Срби, Хрвати и новонаправљени Бошњаци, а да се историјски прикрију смрдљиви трагови управо окончане етапе уништења Српског национа, дуге више од сто година, а у режији Луциферових синова и њима потчињених религијских и политичких система који владају светом, и Аустро-Угарске царевине која и дан данас илегално постоји и која се грчевито и немилосрдно бори за свој опстанак и своју варијанту владања светом.