Проф.др. Милан Ристановић

 

ВЕЛИКЕ ИСТОРИЈСКЕ ПРЕВАРЕ

УВОД:

Историографија не може бити наука из више разлога, којима смо ми у нашој предходној књизи посветили читаво поглавље.*На страну чињеница што, због волонтаризма, “утврђене истине“ се не могу проверити као у егзактним наукама. Чињеница да добар број изнесених тврдњи, уопште није могуће проверити, још више погоршава њен кредибилитет. Озбиљни научници историју прихватају у њеном буквалном значењу .** Догађаји брзо добијају обраду у којој учесници као и сами догађаји добијају нове димензије. Тај поступак даје велике могућности за манипулацију стварним догађајима. Херодот, на пример каже да он пише о догађајима у којима је и сам учествовао а и које је „од других чуо“. Та „друга рука“ може бити, а најчешће и јесте „обрада“ стварног догађаја, или још горе, појава са одређеном намером. Врло често иза „намере“ стоје крупни фактори као што је држава.
Из многобројних примера историјских фалсификата ми смо одабрали два примера из старе и из новије историје. А како се легенда претвара у „историју“ набоље сведочи случај чувеног египатског фараона Тутанкамона. Као „велики владар“ он је, наводно, „проширио и учврстио“ империју. У филмовима он је бесни витез који у брзој приколици са мачем у десници сече непријатеље као купус. Отац његов Екнатон-први једнобожац у старој историји, ожењен чувеном лепотицом Нефертити родила му је великог наследника. Легендарна “љубав“ Екнатона и Нефертити множила се у романима у виду амеба што ни до данас још није престало.

________________________________________________
*М.Ристановић: “Одисејево златно руно Јадрана“ / „Toison d`or de l`Adriatique“
**Изворни облик грчког је порекла у значењу:прича,приповетка

И, ко зна колико би још та бајка трајала да је егзактна наука није подвргла испитивању. Екипа египтолога под управом проф.Зових Хавас подвргла је ДНК анализама телесне остатке фараонске породице. И, дошла је до невероватних закључака: “Велики витез“ Тут-Анкх-Амон био је болешљиви дечак, слабоумна креатура рођена у инцесту између Екнатона и његове рођене сестре, а она „величанствена лепотица“ -Нефертити била је нероткиња.
Још баналнији пример је најчувенија на свету Да-Винчијева „Мона Лиза“, чији је „загонетни осмех“ изазивао поплаву сапуница у виду малограђанских романа, па чак и „научних радова“. Научници су данас утврдили да та „фатална Мона Лиза“ са „загонетним осмехом“ -уопште није женско. Слика, по свој прилици приказује аутопортрет маестра Леонарда из ране младости!
Оваквих примера има безброј. А, та чињеница сугерира озбиљном научнику идеју да је историографија истинита у оној мери у којој успева да сакрије истину. А то потпуно оправдава наш закључак да се та дисциплина не може сматрати науком. У сваком случају, ова појава захтева велики опрез приликом истраживања.
Прилика је да цитирамо врснога истраживача у области археологије г.Ненада Гавриловића из Париза, аутора изврсног рукописа „Универзална хронологија“, која има директне репекусије на овај рад.
„У последњим деценијама прошлог века поједине научне дисциплине, а пре свега археологија, направиле су на западном Балкану тако велике научне продоре које западњачка наука није могла направити хиљадама година. Буржоаски научници на Западу једва да су нешто начули о Гомолави, Старчеву, Грапчевој Шпиљи, Бутмиру, Црвеној Стијени и осталим налазиштима неолитске културе. То је разлог због кога ми постављамо питање: имали смисла вршити истраживања на просторима, којима је западњачка наука лутала без икаквих опипљивих резултата, а занемарити потврђене налазе и резултате, који врше потпун заокрет у историји човечанства, и руше све оно што је западњачка историјографија предходно утврдила на простору Подунавља и Јадранске обале. Они базирају своје закључке на климавим доказима, захтевајући императивно да се њихове хипотезе прихвате као научна истина, која у ствари, нема никакве везе ни са науком, нити са стварним стањем ствари. Они, додуше понекад помињу подунавску културу, а да предходно не знају како су се поједине етничке групе и племена са тих простора расељавале, и у којим правцима су се кретале по континету.
Што се тиче раса и језика, ми добро знамо да су монголоиди говорили алтајским језиком, док је евроидна раса говорила архаичним индо-европским. Огњиште Индо-европљана, дакле треба тражити око Карпата и Црног мора. Без икаквог мудровања није тешко закључити да се огњиште индоевропских етничких група налазило у троуглу Карпата, Дунава, и Дњепра.

ЛАЖНА ИСТОРИЈА
С ПОДЛИМ НАМЕРАМА

Према „нордијској“, а пре свега аустријској историографији, народи који они називају „Словенима“ ништа и не чине од свог вековног постојања, него се само некуда селе и пресељавају. Али, оно што највише нервира „нордијске историчаре“, јесте чињеница што се ти народи претерано много „размножавају, а то велике империјалистичке стратеге силно забрињава. Испада тако да те „Словене“ стално треба држати под контролом и смањивати њихов природни прираштај.
Тај разлог је, вероватно и узроковао бројне ратове и најезде које су „нордијци“ предузимали против Словенских народа. Најбољи доказ за ову тврдњу јесте понашање Аустро-Угарске окупационе силе у Србији у почетку Првог светског рата. Аустријски војници, по наређењу предпостављених вршили су масовне злочине над српским цивилним
стaновништвом, такве историја није запамтила ни у најцрње дане Турске окупације. О томе нам најбоље сведоче масакри које у Аустријанци спровели у Мачви у почетку рата. По нечијем наређењу војници су убијали, не само све мушкарце, него чак и малолетне дечаке испод десет година. И не само то.
По нечијем наређењу војници су дечацима тупим предметом разбијали лобање и вадили мозгове. Чак су тако извађене мозгове употребљавали да хране војничке псе. Очевици сведоче да се само мали број дечака успео сакрити у густим шумама Мачве и западне Србије. Нема ни говора о томе да су ове одвратне злочине чинили војници по сопственој вољи. Постоје чак докази да су, у оквиру војних јединица послали специјалне “Ајнзац“ групе које су извршавале ова гнусна дела по наређењу предпостављених старешина међу којима је било добар број генералштабних официра.
Тај смишљени и добро организовани, нељудски и геноцидни поступак присилио је Српску војску да у колони преко завејаних албанских клисура поведу са војском више од 40 000 српских дечака углавном испод 15 година. Због ужасних услова овога повлачења велики број ових малолетника страдао је од глади, зиме или од куршума албанских зликоваца. Сувишно је и говорити о томе да је та категорија становништва била неборачка, која никоме није могла никакво зло учинити.
Овакво понашање једне империјалне војске чак ни после њеног пораза никад није подвргнуто под међународну кривичну одговорност оних који су наређења за овај геноцид издавали. По рецепту фалсификовања историје испало је да је за Први светски рат крива Немачка, а да је Аустрија, безмало испала жртва. Они историчари који не знају суштину збивања у то доба никако да се присете да је католичка Аустрија миљеница Ватикана ништа мање него Хрватска. Нико од њих није ни покушао да уочи тај велики историјски превид. Уосталом, што се тиче Србије, војска Немачке није ни учествовала у операцијама на територији Србије! А јесте Аустро-Угарска у којој је већина борбеног састава припадала католичкој вери. Малобројни мобилисани православци никакве злочине чинили нису, јер је више команде нису „поверавале“ овако одговорне задатке.

КАКО СУ СЕ СЕЛИЛИ СЛОВЕНИ

Највећа и најподмуклија превара и подвала које је „нордијска“ „наука“ проповедала вековима јесте она о пореклу Словена и о њиховом сталном некаквом пресељавању. Та теорија мање погађа западне словенске народе али зато немилосрдно погађа јужнословенске.
Оно на шта нас данас упозоравају историчари Светислав Билбија и Миленко Николић, може уочити свака писмена особа, под условом да влада ћирилицом. А на ту чињеницу пре више од 20 година снажно је упозорио врсни историчар и Србин Светислав Билбија: “свака особа која влада ћириличким писмом, без обзира на степен образовања, може,без упоређивања одмах установити колико је очигледна сличност између винчанских слова и ћириличног писма“.
Миленко Николић справом упозорава да оваквих размишљања пре Билбије није било: “Уместо тога измишљена је бајка о некаквом „Ћирилу“ који је за народе досељене са некаквог „Кавказа“, требао да састави једно писмо, због чега је касније још морао постати и светац. Ми не познајемо никаквог „Ћирила“ као особу која је измислила слова. Али знамо за Апостола Ћирила који је живео пуно касније, а познајемо његовог брата Методија*. „Ми о овој браћи данас знамо, мање-више све. Константин је био гласовити историчар, филозоф и филог свога времена, који је стекао високо образовање у школи патријарха Фотија, а са само 25 година стекао је звање филозофа. Као великог научника Византијски цар га је слао у својству мисионара у удаљене крајеве са задатком да шири хришћанску догму. Он је то тако успешно обављао да је постао узор сваком мисионару…“ (С.Билбија)
У својој мисији Константин није измишљао никакво „ново“ писмо, јер за то није имао никакве потребе, стога што је то писмо постојало већ најмање пет-шест хиљада година, а било би наивно помислити да га он није познавао. Бајка о „Словенским народима, који су се доселили са Кавказа, неодржива је измишљотина. Све до 1600. године, историја не познаје никакве “словене“. Нестор Часни, додуше на једном месту помиње једно племе под тим именом на далеком северу Русије, у сибирским тундрама.
Недоучени „нордијски“ историчари имали су прилике да начују нешто о некаквим сеобама са Кавказа, па су, у свом великом незнању, тамо стрпали и „Словене“. По тој једначини руска племена су кренула у „миграције“ са Кавказа на север, и то преко моћних суседних царстава Хазара и Половаца. А руско-половачки ратови трајали су, мање-више хиљаду година, и то увек по истом сценарију. Половци нападају с југа, а Руси -са севера. Ми постављамо питање, које има своје лочично оправдање: ако су се Руси било одакле “доселили“, ко је онда пре тога живео на руској земљи? На то питање никаква наука не би могла дати одговор због тога што он и не може постојати.

________________________________________________
„Wir kennen keinen Cyril als Buchstabener Fünder,aber einen Apostol Ciril der spil gelebt haben muste und lehnen die Bezei chund der serbichen Sch rift…Wir kennen ein Konstantin Philozoph und seinen Bruder“

Велике сеобе народа са Кавказа јесу историјска чињеница коју потврђују многобројни докази, а пре свега јерменски и грузијски хроничари. Епископ Леонти Мровели бележи катастрофалан земљотрес у месту Двину који је прогутао за једну ноћ 220 000 људи. Истина је да су народи бежали с те „огњене земље“ у раздобљу од 1500 година у правцу Црно море -Босфор-Медитеран, и даље -пут Европе. Али у тим огромним сеобама нигде и никаквих „словенских народа“ нема.*
М.Николић поставља епохално питање: “са којим је народима Константин Филозоф био у додиру и које су писмо имали“, па закључује: народ који је на овој територији живео био је српски народ, а писмо-српско писмо.(Николић,стр 41.).
Константин у пратњи свога брата Методија, прокрстарио је читав Балкан, Малу Азију и егејски архипелаг. Сви народи на овим земљама већ су били примили хришћанство. Истовремено на огромним просторима на север од црноморских обала, хришћанство још није било ухватило чврстог корена. И Цар, и Патријарх византијски, свесни тежине ове мисије упутили су Костантина на Крим, у грчке провинције са задатком да у том огромном простору уведе једнобожтво.
Константин Филозоф био је најученија глава Империје у рангу академика. Цар и Патријар били су свесни да је само он способан да изврши велику мисију. На северу од црноморских обала, на огромним просторима живела су безбројна племена и народи над којима руски владари нису имали скоро никакве власти. Већина тих племена су милом или силом, већ примила хришћанство, али је оно с тешком муком хватало дубље корене. Владарка-књегиња Олга приликом посете византијском цару, жали се како има велике проблеме због отпора, који новој вери пружају полудивља племена. У суштини, према њеном казивању, главни проблем није у отпору који, местимично пружају поједина племена према новој вери. А главни проблем јесте недостатак „светих“ књига, из којих би мисионари и проповедници и сами научили суштину проповеди и црквеног ритуала. Све те „књиге“, су додуше, њима биле доступне, али их они нису могли читати, пошто су биле написане на страном-грчком језику. Ништа није помагало што су руски владари већ били искрени хришћани као што је била књегиња Олга. Било је бесмислено оца руске писмености“ и народног хришћанства.
Нема никаквог спора да је Константин филозоф обавио мисију од историјског значаја за све народе који данас живе на територији Русије. Али, нас од свега више занима, не квантитет, него квалитет обављене мисије. Ми данас знамо резултате његовог четворогодишњег рада. Он је, пре свега превео са грчког псалтир и стари или нови Завет, који су већ вековима били у употреби у византиском царству, чиме је дао моћно оружје у руке свештеницима проповедницима нове вере. Наука је тачно утврдила и број и количину те литературе, па да то не понављамо….и некорисно нову веру проповедати на језику који нико не разуме.
По задатку који је добио од Цара и Патријарха, Константин се на Криму задржао пуне четири године и обавио епохалан посао због чега је и добио захвалну титулу “