НОВО ПИСМО И АЗБУКА

Већ одавно се зна да је Константин саставио нову азбуку, чиме је, практично раширио писменост, не само у црквеним круговима, него и међу лаицима. Већ се одавно „зна“ да је Константин за нову азбуку узео већину “грчких“ знакова, који се скоро подударају са грчком азбуком. Та заблуда „грчких знакова“, који се скоро подударају са српском азбуком. Та заблуда о „грком писму“ трајала је све док професор Пешић није открио Винчанско писмо. После тог открића, постало је јасно да, и грчки алфабет потиче од Винчанског писма, штавише, сам Константин је морао бити фрапиран кад му је један Самарићанин, становник Херсона донео на поклон неке књиге написане на језику Самарићана. Константин је са чуђењем закључио да он те књиге може читати, и да чак разуме њихов садржај! “Самаритски језик“ ми не познајемо, бележи М.Николић, али знамо за самаритско писмо “које је идентично са Винчанским писмом“ србицом, закључио је 2003. године професор Радивоје Пешић. Језик који је Константин чуо од мештана у Херсону, М. Николић назива „Рош“ или „рос“ језик, а то је рашански језик, односно српски. Мада је ова тврдња дискутабилна, ми се њоме нећемо бавити на овом месту. Истини за вољу, прва српска држава се зове „Рашка“, а главни град „Рас“ али порекло ових термина захтева још дуже проучавање. Арапски велики путник Иби ер Недим, који је путовао по Русији, у IX веку приметио је да Руси имају сопствено писмо које урезују на дашчице. Х.М.Френ понавља “Нордијску науку“, да је то писмо, које помиње Ел Недим уствари, оно које је Русима саставио Константин Филозоф, али промашај је потпун: то писмо нема никакве сличности са грчким писмом! “Нордијска теорија“ о некаквом монаху „Ћирилу“ кога је позвао „Моравски кнез“ Растислав није ништа друго, него намерни, или ненамерни фалсификат. Срби и Руси би морали ујединити научне снаге и капацитете, те да ове недоумице извду на чистину. Да се не би појавио неки нови „Ћирило“ који би 200 година после Вука и 6 500 хиљада година после Винчанског писма, Србима и Русима „саставио“ ново писмо.

ШЛИМАН СВЕТСКИ ПРЕВАРАНТ

Међу преварантима који су у светској науци оставили негативне последице Ханриху Шлиману, несумњиво припада почасно место. Све преваре, мање-више нeстану, трају извесно време, па се најзад открију. Шлиманова превара откривена је после два века али није још окончана. Високе европске научне институције, Немачеке, пре свега још неверују да је тај човек преварант, јер „још увек се не зна ко је у праву“. На универзитетима у Европи и Америци још увек професори “доказују да је Троја лоцирана“ заслугом великог археолога Шлимана. У енциклопедијама, у научним делима, школским уџбеницима још увек славе „великог археолога-проналазача Пријамове Троје“.
Игнорисање најновијих открића претвара се у заверу ћутања и прећуткивања, а јавно и институционално Шлиманово “откриће“ -стоји чврсто. Та завера ћутања и прећуткивања, чак ни за сто година није прихватила открића научника светског реномеа о превари која се лако открива. Шлиман је, очигледно историјски споменик под заштитом државе.
Истражујући трагове Јасонових и Одисејевих путовања, писац ових редова дошао је дозакључка да су оба ова путовања несумњив историјски догађај, и да су се одиграла на источној обали Јадранског мора између Боке и ушћа Цетине. Ову чињеницу аутор је доказао уз примену десет егзактних научних дисциплина: геологије, археологије, наутике, економије, итд. А за ту књигу у Европи (Немачка, Француска, Британија) врата издавача су тврдо замандаљена.
Завера прећуткивања је претворена у солидарни принцип, који не значи негирање, него мргодно прећуткивање. “Господине, ваша књига је врло интересантна, али…“ тако почињу одговори издавача. Под оно “али“ најчешће се „са жаљењем“ каже да „тај случај“ неспада у обим наше издавачке делтности, и томе слично.*

ШЛИМАН О СВОЈИМ ОТКРИЋИМА

Према својој козметички улепшаној аутобиографији, Шлиман је, боравећи у Холандији као шегрт за три године научио шест језика, а међу њима чак и седми-руски. Због тога га је запазила фирма „Шредер“ и упутила га у Русију са задатком да отвори филијалу. Он је тај посао толико „добро отворио“, да је за неких 3 до 4 године зарадио 50.000 златних рубаља. У домовини је због тога успеха био јако тражен: тражила га је полиција по пријави фирме “Шредер“ због проневере. Али органима гоњења Шлиман је био „недоступан“. После тога у домовину више није навраћао. Пошто му се један брат скрасио на Дивљем западу у САД-у Шлиман креће у „освајање“ тог континета. После више покушаја и бродолома коначно му је „пошло за руком“ да се искрца на америчко тло. Пут је наставио преко континета и стигао у градић Сакрамнето, који је, као и читаву Америку тресла златна грозница. Шлиман, наравно није испирао злато као и сав тамошњи свет него је отворио банку. За ситне паре куповао је златни прах од копача-људи неуких и неписмених и за кратко време зарадио 100.000 долара! Колико је био омиљен најбоље сведочи чињеница да је три пута избегао атентат пошто су копачи, коначно схватили да их пљачка јер многима није ни платио „продато злато“. Успео је, ипак, да побегне и да се докопа Вашингтона. Као богатог и као „угледног“ бизнисмена имао је част да га прими чак и председник Америке, али му је ускоро, по свој прилици и Америка постала “тесна“ коју наврат-нанос напушта.
Вративши се у Европу Шлиман је далеко заобишо своју домовину пошто га је тамо чекала потерница. То је почетак педесетих година кад Француска и Енглеска припремају агресију на Русију-догађај познат у истрорији као „кримски рат“.

СЛУЧАЈ КЛАЈПЕДА

Кримски рат је магнетном снагом привукао Шлимана,па се поново нашао у Русији. Обе сукобљене стране имале су велике потребе: Русија за оружјем, а савезници за храном. У таквим околностима виспрени трговац плива као риба у води: Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља, а овима опет продаје руске намирнице. У то доба, захваљујући Шлиману, балтички градић Клајпеда, иначе познати трговачки центар са могим фирмама и складиштима, начисто се прославио јер је био центар робног промета између Русије и Европе. Тада се и догодио случај који је ушао у све Европске криминалистичке архиве: за једну ноћ изгорела су сва складишта у Клајпеду! Само је Господ сачувао свога „миљеника“Шлимана -његово складиште пуно разне робе остало је нетакнуто. Он је, затим, брзо и уносно распродао робу и на брзину нестао из Русије. Царски органи гоњења показали су се недосетљивим и спорим. Потрагу за њим истовремено су расписали и савезници пошто су се, коначно „досетили“да им је Шлиман за њихове паре продавао њихове топове. Као и Руси и савезници су остали празних шака.
Шлиман се већ увелико налазио на путу око света преко Средоземља, Индије, Кине итд. За то време завршио се велики рат, па се на „подвиге“ великог комбинатора већ било и заборавило. Европа је сад Шлиману доступна, али му је домовина још увек била „врућа“. Стигавши у Лондон Шлиман је сазнао сензационалну вест да је један британски лорд платио незамисливу суму од 74.000 фунти стерлинга за неколико украса са Партенона. Као виспрени “мајстор“ одмах је схватио да се пред њим отвара златни рудник.

ПЉАЧКА АНТИЧКИХ ГРОБНИЦА

У историјским аналима добро је познато да су египатски фараони и други владари сахрањивани у гробнице са пуно драгоцености које ће владару послужити „на оном свету“. Они што су „остали“ на „овом свету“, такође нису били без памети па су закључили да покојнику „тамо“ не треба ништа, а да ће његово благо боље послужити живима него мртвима. Тако је настала, још у доба египатских времена уносна „делатност“ пљачке богаташких гробница. Шлиман је одмах схватио да се предмети из античке Хеладе на западу продају по незамисливим ценама. А, будући даје краљ Пријам, по легенди био баснословно богат, Шлиман је одлучио да потражи његову гробницу, пошто му је судбина поверила ову историјску мисију. Истини за вољу, он је већ био толико богат да му је мање било стало до злата, а више до научне славе. Међутим, био је свестан да је полуписмен и да је реч „археологија“ чуо први пут. Стога је решио да прво постане „учени археолог“. Стом намером ускоро се нашао у Паризу. Једном таквом “таленту“ није, наравно тебало пуно да уђе у велику научну дисциплину. Чак, брже него што је за три године “научио“ седам језика -стекао је диплому археолога у Паризу, па пошто га је судбина одредила да открије Пријамову престоницу, запутио се у малу кнежевину Грчку, која се тек пре двадесетак година ослободила од отоманског јарма. У његовој аутобиографији пише да је тамо дочекан као месија, која ће открити загонетке славне грчке историје. Прво је, наравно пожурио на Одисејеву Итаку, и чим је мало чепркао, открио је гробнице не само Одисеја и Пенелопе, него и већине хероја -учесника тројанског рата. Шта је он стварно“открио“ то се никад није сазнало, пошто никад нико није контролисао његову делатност.
Још пре доласка у Грчку нико у Европи није био расположен да му пружи гостопримство. Мада није до краја разјашњено, али по свој прилици ускоро је и у Одисејевој домовини постао непожељан. Па, пошто не би било никакве логике да на грчкој територији “пронађе“ Пријамову престоницу, Шлиман баца око на Турску. На том ступњу његове делатности појављује се личност која му је учинила огромне услуге. Био је то Франк Калверт -амерички конзул у Цариграду. Пре него што ће Шлиман уз помоћ Калверта купити брежуљак Хисарлик, немачки археолог фон Хан већ је вршио ископацање на оближњем локалитету Бунарбаши, покушавајући да тамо откопа Пријамову Троју. Пошто се показала бесмисленост Ханових ископавања, Шлиман се устремио на Хисарлик. Он није оклевао: за две године „открио је“ Пријамову престоницу са огромним благом и тако постао најславнији археолог света.
Годину дана пре него ће Шлиман започети ископавање „Троје II“ појавола се прва негативна реакција на његова „открића“. Године 1877 појавила се у Лајпцигу омања књига под насловом „Geschichte von Troas“, чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада је био велики таленат двадесетогодишњи Мејер није био кадар да озбиљно уздрма Шлиманова „открића“.
А, велика сензација привукла је много радозналаца на Хисарлик. Мејер је у међувремену постао професор универзитета у Хале-у, где је 1880 објавио своју чувену књигу „Geschichte von Alterum“, која се, додуше мало бави Шлиманом али из ње није тешко закључити да Шлиманова “открића“ немају никаква упоришта у стварности.
Тежак ударац Шлиману и његовој домовини задао је немачки официр Ернст Бетихер које је, 1883. године посетио Хисарлик и Шлиманову Троју и закључио да та „Троја“ није била ништа друго него обичан крематоријум. Његов извештај тешко је уздрмао Шлимана поготово у Немачкој у којој су се историчари и археолози фронтално окренули против њега. Али ни Шлиман није седео скрштених руку. Годину дана пре своје смрти он је на Хисарлику организовао велики научни скуп и окупио најчувеније археологе. Учествовали су Карл Хуман, Чарлс Валдстеин, фон Дун и наравно Вихров и Франк Калверт. Скуп је, 30 марта 1890. сачинио један „протокол“ којим је окривио немачког официра за клевету!
Један тако еминантан научни скуп није могао донети „погрешну
одлуку“ -могла би бити резултанта јавног мнења у Немачкој. “Пријамова Троја“ на Хисарлику донекле је „учвршћена“, али је у Шлимановој домовини остала превише климава. Ипак, уместо науке, на сцену је ступила политика. Не треба заборавити да је жеља за уједињењем немачких државица у велику империју добила снажан замах после њене велике победе нед Француском, нешто раније. Државни интереси су налагали величање свега што је Немачко. Још више је опстанку Шлимана допринела чињеница да су према њему осећали симпатију Кајзер и Бизмарк, који су раније у неколико наврата срдачно примили. Шлиман је умро 1890. године, а његово дело наставио је његов сарадник Дорпфелд, који је наставио чепркање на Хисарлику.
Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблем Пријамове Троје “дефинитивно решен“. То је покушао да докаже амерички универзитетски професор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година,и по свом признању „ништа ново није открио“! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, у којој је „потврдио“ да је Шлиман „дефинитивно решио проблем светог Пријамовог Илиона“.
Kрај.

О аутору:
Професор др Милан Ристановић је доктор филолошких наука, професор Сорбоне у пензији, члан Удружења књижевника Француске и преводилац. Активно познаје десетак језика.