II

Предмет нашег интересовања у овом тренутку представља Велесова књига, најстарији писани докуменат Словена који даје широку слику настанка развоја и сеоба словенских племена и његове улоге у историји. Већ је речено да Велесова књига није летопис у класичном смислу, није хронолошко набрајање историјских догађаја како је својевремено очекивао Јуриј Мирољубов. То је један општи зборник религиозно поучног карактера у који су, истовремено са слављењем богова, описима верских обичаја, укључени крупни одломци посвећени историји. Излагање историјских догађаја је често неповезано и фрагментарно. Један исти догађај се описује на више места, често са разликама у поенти и у детаљима… Отуда долазе систематска одступања од тока историјских догађаја, као и бескрајна понављања верских и искуствених поука. Као што светска историја не зна за руског кнеза Бравлина, већ нам његова дела доноси предхришћански изворник „Житије Светог Стефана Сурошког“, тако се и у Велесовој књизи срећу имена непозната светској историји. (Занимљивоје да и у Велесовој књизи наилазимо на помињање Бравлина, са допуном да сада кнезује његов праунук.) Следећи фрагменте који се односе на историју коју нам нуди Велесова књига, историју Словена можемо поделити на: легендарну и историјску. Легендарном делу припадају дашчице које описују дела легендарних људи (словенског Адама, чије име није доспело до аутора Велесове књиге), праоца Богумира и чланова његове породице, праоца Ора. О Ору се говори толико често да њега треба ставити на чело историјских ликова. Можда ће у будућности бити приближно одређен век у коме је он живео. На дашчицама које говоре о несумњиво историјским ликовима налазимо низ имена, почевши од праоца Ора закључно са Асколдом и Руриком. Поред тога, ту су и искази о времену Германареха, Галареха и других готских и хунских вођа, а такође и о времену Боруса, Менземира и читавог низа руских кнезова о којима нам позната историја ништа не говори. О Кију и његовој браћи пак, постоји много података. Поред тих имена која могу послужити као хронолошки путокази, не ретко се помињу и важни догађаји из живота словенских племена, као што је њихов долазак на Карпате, одлазак са Карпата на Дњепар и тд.

Име словенског Адама је непознато. На Д-26а пише: „У оно време био је муж благ и одважан којег су звали оцем. Имао је жену и две ћерке и живео је у степи, имао је много животиња, крава и оваца. Ћерке нису биле удате, али су његове молитве услишене и он је ћерке удао.“ Занимљива су два момента. Прво, није поменуто ниједно име и друго, непознати отац је живео у степи и имао много стоке. Име оца је временом изгубљено, али никоме не пада на памет да га измишља у чему се огледа једна карактерна особина словенског народа. Указивање на степу и стоку важно је из разлога што описује ова словенска племена као сточаре. Ниједан до сада познати историјски изворник не говори о постојању Словена-сточара, углавном су третирани као земљорадници, ловци или рибари. Ако узмемо у обзир да се збивања на овим дашчицама одвијају у прицрноморским степама, сточарски начин живота је сасвим прихватљив. Та регија и јесте првенствено сточарска, као што сточарски начин живота чини разумљивим широк територијални захват Велесове књиге – од Карпата до Волге, а затим успутна сведочења о сеобама. За сточаре је то било нормално, чак неизбежно. Стога, наизменична спомињања час Сурожа (Крима), час река Велике и Мале Калке, Дона, Донца, Волге и Подунавља, заправо су реалистична подробност ових сеоба. Упоредо са овим, истичу се Хуни и Готи као стални ривали. На једном месту је директно речено да се са Готима морало ратовати 400 година. Овај детаљ открива читаво једно раздобље у историји Словена. Ово номадско или полу-номадско раздобље које је трајало, како изгледа, у првим вековима наше ере, остало је потпуно непознато службеној историји. Начин живота и раст производних снага имали су карактер сасвим другачији од оног који се до сада предпостављао. Чињеница да Велесова књига не потврђује познато, него је у целини оригиналана и ништа не подржава, говори у прилог њеној аутентичности.

И други легендарни херој Богумир, представљен је као сточар. Легенда каже да је Богумир, по женином савету, кренуо у потрагу за младожењама за своје кћери. Нашавши мужеве и удавши кћери (Древу, Скреву и Полеву) настала су три славна рода: Древљани, Кривићи и Пољани. И у овој легенди два момента привлаче пажњу. Прво, јасно се осећа утицај матријархата, јер племена носе имена прародитељки. Друго, на једном месту у Велесовој књизи, порекло назива племена се објашњава сагласно Несторовом летопису и становници шума називају се Древљани, а становници поља Пољани. То указује да су у далекој прошлости Словени размишљали о пореклу назива племена и имали разне хипотезе које су постојале у истом тексту, заједно. Легенда о Богумиру даје нам податке о времену и месту. То је, барем што се легенди тиче, оригиналана одлика, будући да је за њих типично избегавање одредби о месту као и времену и коришћење формулације типа“ у оно време“. На дашчици број 9 пише: „Створени су ти родови од синова и кћери Богумирових код седам река где су насељавали Приморје у Зеленом крају и где су водили стоку пре одласка на Карпатске горе… то је било 1300 година од Германареха…“ Где је био Зелени крај и о којем се приморју говори, није познато, али је извесно да боравак у Зеленом крају припада најдубљој прошлости, а да се на Карпате стигло касније.

Са дашчица читамо податке о најстаријем пребивалишту за које се означава крај око седам река, „где су дошли од Рајске реке и Загорја, поживели ту век, а затим пошли у област Дворечја и стигли у земљу Срштије“. Ту су се зауставили за неко време, а онда кренули ка великим планинама са снегом и ледом, доспели до степа… и пошли ка Карпатској гори. Пошто је Германарех умро 375. године, а живео је изгледа дуже од 100 година, можемо условно лоцирати време његовог живота у III век наше ере. Значи да су ови Словени живели у области седам река, 1000 година пре наше ере, на Рајској реци. Потом су дошли у Дворечје, па после дужих прелаза кроз снежне горе стигли у степе и одатле пошли ка Карпатима. На Д-5А постоји шема основних етапа историје руских словенских племена. Она каже да су 1500 година пре Дира пошли наши прадедови ка Карпатској гори, тамо се населили и богато живели. Ако за време Дира условно узмемо 850.годину пре наше ере, тада долазак ових племена на Карпате пада приближно око 650. године пре наше ере. Пре тога, од хиљадите године пре наше ере боравили су у области седам река и на другим местима. Даље се наводи да су проживевши на Карпатима 500 година, пошли ка сунчевом исходишту до Дњепра и населили се на њеном северу у такозваној Њепре Припути (Припјати) и тамо живели 500 година. Значајно је приметити да се река Дњепар свуда назива Непра. Боплан је на својим картама такође приметио да локално становништво реку Дњепар назива Њепра. Дакле, аутор Велесове књиге је на високом нивоу познавања епохе о којој говори. Није речено ко су били предводници тих сеоба. Праотац Ор, како изгледа припада послекарпатској, па и последњепровској епоси. Из наведеног текста се види да долазак руских Словена на Дњепар пада приближно у 150. годину пре наше ере и да је правац доласка од Карпата на исток до Дњепра. У наставку се говори да су били преци Илмераца и да су живели богато водећи своју стоку по степама. Међутим, Илмерци су пошли на југ, а у то време су почеле борбе са Костобоцима које су трајале 200 година, да би се Руси као побеђени повукли у шуме.

Као занимљив историјски податак јавља се први сусрет са Готима: „…дошли су из Зеленог Ираја до Готског мора, тамо су наишли на Готе који су им препречили пут. Тако су морали да се бију за ту земљу и наш живот. До тог доба су наши оци били на обали мора, уз реку Ра (Волга) и са великим тешкоћама су преко ње пребацивали своје људе и стоку на ту обалу, идући ка Дону и тамо су видели Готе… Идући даље обалом на југ видели су готско море и Готе који су се наоружали против нас, па смо морали да се бијемо за наш живот и добро…“ Садржај ове дашчице је изузетно занимљив јер указује на географске пунктове које можемо директно препознати. Зелени крај су степе источно од Волге према Каспијском мору. Река Ра је несумњиво Волга, што се види и из других делова Велесове књиге, као и по томе што су је и други стари аутори тако називали. Готско море је засигурно Азовско море. Интересантна је реалистичност и детаљност описа тешкоћа у пребацивању људи и стоке преко Волге. Ово такође, иде у прилог великом значају стоке у животу ових племена.

У одломку са дашчице Д-2Б дата је варијанта познатог предања о Кију, о Шчеку који је управљао Шчекима и о Хореву који је водио Хореве, тј. Хрвате. Овде се каже да су Хрвати и Шчеки отишли од Руса на запад према Карпатима.

Њихов боравак је тамо био краткотрајан јер су их непријатељи натерали да поново беже натраг до Кијева и Голуња, где су се на крају населили. Више пута се помиње град Голуњ о коме наша историја ништа не зна. Следи занимљив одломак у коме се износи да је Киј кнезовао 30 година, да га је наследио Лебедјан кога су звали још и Славер и који је кнезовао 20 година. Следи Верен из Великограда који је такође кнезовао 20 година и најзад Сережењ са десетогодишњим кнежевањем, завршава заправо низ од четири кнеза који су владали укупно 80 година. Помало је сумњива та тачност, будући да су периоди владавине заокружени на деценије. Готово је сигурно да то нису представници једне, Кијеве династије, већ кнезови бирани после Кија. Нема наиме речи о њиховим родбинским односима, а из других места се може видети да су се кнежеви дуго времена бирали и да су тек у новије време, почели власт да наслеђују. Ово је податак који приближно означава време зачињања феудализма. Име Лебедјан наводи на помисао да се можда ради о војводи Лебеду (и његовој земљи Лебедији) кога помињу византијски изворници.(Суочавање података о Кију, о „граду који се гради“ и о војводи Лебеду, са подацима Стријковског, према коме је Кијев саграђен 430.године, може знатно да прецизира Кијево време.)

О Асколду и Диру постоји неколико навода на разним дашчицама, где се јасно говори да су Асколд и Дир били странци један другоме, па и непријатељи. Асколд је поразио војску локалног кнеза и постао „незвани кнез“. У каквим су односима били није сасвим јасно, али ће најпре бити да је Асколд био Диров војвода. Дир се у Кијеву појавио тек после Асколдове победе над локалним кнезом. Источни изворници знају за Дира, док им је Асколд непознат. Обојицу су изгледа покрстили Грци.

У вези са Асколдом употребљени су изрази „зао“ и „народ се сагнуо“, што јасно указује на непријатељски однос летописца према Асколду који је дошао незван и силом покрстио Кијевљане. Важан је податак да је Асколд дошао у Кијев 1300 година по одласку Руса са Карпата. Пошто се долазак Асколда условно може датирати у 850. годину наше ере (вероватно нешто касније), одлазак са Карпата се може датирати приближно у 450. годину пре нове ере.

Стање дашчица (њихова измешаност, оштећеност, неразумљива места итд.) не пружају нам могућност увида у историју Словена у свим детаљима које она садржи. Ипак, постоји мноштво одломака који, иако без јасне везе са претходним и наредним, представљају вредност сами по себи. На пример, када се каже: „тада се наш род називао Карпени“ и није толико битно одредити време о коме се говори. Вредна је и сама чињеница да су Руси и Карпи једно исто, па зато историјске податке о Карпима, до сада потпуно издвојене, треба укључити у историју Руса.

Чак и такав одломак као што је: „три пута је Русија пострадала“ има вредност, јер сумира огроман временски период и показује виталност тог народа.

Ишчитавајући дашчице Велесове књиге наилазимо на речи: „…од праоца Ора обитавали су наши преци са Борусима од реке Ра (Волге) до реке Њепре (Дњепра).“ Занимљива је веза између области боравка и времена одређене историјске личности. Област од Волге до Дњепра је огромна и за номадско племе, што говори да су племена била велика, и простирала се на исток даље него што се обично сматра. Даље, преци летописа нису припадали племену Боруса, већ су само били сродници и живели са њима. Име Боруса је много пута поменуто у Велесовој књизи, и ван сумње је да су „Боруски“ из других изворника једно те исто. Важно је дакле, да су према подацима из Велесове књиге, Боруси припадали Словенима. Треба приметити да су стари Грци Дњепар називали Борисфен. Борисфен је протицао кроз земљу Боруска, а та земља се у Велесовој књизи назива „Борускењ“. Следи да је назив племена у вези са именом реке а у вези с тим приметимо и да реч Бориафен није грешка.

Има основа који указују да се у давнини, пре доласка Словена, Дњепар звао Борисфен или слично, а да је словенско племе које се ту населило добило име по реци. Сличних примера има доста. Обзиром да је о Борисфену писао још Херодот, присуство Словена на Дњепру можемо сматрати доказаним још у 5. веку пре н.ере.

Неколико пута је поменута „Русколуњ“- име загонетно и необјашњено како у погледу значења, тако и обима. Јасно је само да се ради о државној заједници Руса. Сматра се да је то име послужило као основа историјском називу „Роксоланија“, који су странци искривили тако што је дошло до инверзије слова. Иако нам је порекло речи „Русколуњ“ непознато, постојање речи као што је „трецколуњ“у Велесовој књизи указује на реч „колуњ“, која вероватно означава неко пространство. Та реч се среће и у другачијем словном окружењу, али је разјашњавање њеног значења за сада остало неуспешно.

У Велесовој књизи има пуно навода о Сурожској Русији: „Русију су разбили Грци и Римљани и пошли су (очито Руси) морском обалом до Сурожа и тамо створили Сурожски крај, јер је он био сунчан.“ Очито су назив крају дали Руси, а у част сунца, које су називали Сура. Сурож је данас Судак на Криму. У области Сурожа су живели Руси који су већином били потчињени Грцима и радили за њих. Многи су били хеленизовани и примили су хришћанску веру, о чему се говори са негодовањем. Руси су против Грка водили вековне борбе, са променљивим успехом и више пута збацивали њихов јарам. О којем и каквом страдању Руса је овде реч и да ли су Римљани били у савезу са Грцима, не може се разлучити.

Постоји одломак који нас обавештава: „Били су Кимри (Кимерци) оци наши, и ти су потресали Рим (вероватно се односи на Одоакра итд.), а Грке су растерали као преплашене прасиће.“ Интересантан одломак, који успоставља сродство Руса са Кимеријцима или Кимрима. Истовремено се указује и на ширину деловања древних Руса од Рима до Грка.

Једна од дашчица доноси нам следећи цитат: „Римљани су нам завидели и смишљали зло, дошли су својим колима и железним оклопима и ударили на нас, и зато смо се дуго бранили и избацили их из наше земље, а Римљани, видевши да одлучно бранимо свој живот, оставили су нас на миру.“

Тешко је одредити место или област где се одвијала борба са Римљанима. Највероватније је то било на Дунаву, јер се и други одломци који говоре о сукобима са Римљанима јасно односе на Дунав.

„…Грци су такође хтели да нас узму у ропство код Корсуња (Херсонес-а.), али смо се ми борили… велика борба је трајала 30 година и завршила се…“ Овде се јасно види да су Грци живели на Криму, недалеко од Херсонеса (ту је вероватно град Неаполис или „Новгород“ кнеза Бравлина). Тридесетогодишње војевање сугерише да то није била најезда Грка на Русе, већ борбе два суседна народа. Руси су неко време били стабилно насељени на Криму. На једној дашчици призивају се „соколови да налете на Корсуњ“ и освете се за увреде.

„…и нису дали нашу земљу (Грцима), као ни земљу Тројана Римљанима, да не буду осрамоћени Дајбогови унуци…“ Овај важан одломак повезује Велесову књигу са „Причом о Игоровој војсци“, у којој се такође срећу изрази „земља Тројана“ и „пала је срамота на снаге Дајбогових унука“. Могуће је да овде имамо пример позајмљивања.

„Прича“ је била написана 1187. године, а Велесова књига нешто пре 890. године, односно, око 300 година раније. Није за чуђење да је аутор „Приче“, који изгледа није далеко одмакао од паганства, користио архаичне изразе или уобичајене конструкције оног времена. Поменимо да има још неких речи које повезују ова два изворника. Тако се, на пример, у оба текста срећу изрази „изстјагну ум“ и „харалужниј“.

Очигледно да је после Велесове књиге постојала извесна традиција, јер „Прича“ није могла настати сама из себе. Несумњиво је имала потпору у вековима писмене културе. Овде се поново помиње „земља Тројана“ у вези са Римљанима. Радња се вероватно одвијала негде у области Дунава.

„… и говори та птица о јунацима-Борускима, који су пали у борби са Римљанима око Дунава, близу Тројановог бедема“. Овде је место борбе са Римљанима прецизно дато – на Дунаву, на Тројановом бедему. Тројанов бедем је штитио Римљане од напада варвара са севера. Зашто је Тројанов бедем носио то име није нам познато. Назив није везан искључиво за императора Трајана и његово време, пошто су Тројанови бедеми постојали и недалеко од Кијева. Сасвим је могуће и да Тројан и Трајан уопште нису синоними.

Необична је фонетика речи птица. Она потпуно одговара данашњем украјинском језику.

На једној од таблица читамо: „Хрвати су тада узели своје синове, тражећи други део (т.ј. земљу) и одселили се у Русију… и са њима створили Русколањ.“ Изузетно занимљив одломак који на жалост није сасвим јасан. Ни следећи одломак нема сасвим јасан смисао, али се из њега ипак јасно види да „друге земље нећемо тражити, нећемо ићи већ ћемо остати са Русијом, јерје она мајка наша а ми њена деца и бићемо са њом до краја.“ Овде летописац, признајући Русију за своју мајку, у исто време показује да он није Рус у најужем смислу, већ Рус у ширем смислу речи. Врло је могуће даје припадао Хрватима, о којима се овде иначе говори да су се сјединили са Русијом и створили Русколуњ. Да ли је овакво схватање тачно показаће други одломци.

„…са оцем Ором је био један славни род, а после оца (Ора) тројица његових синова су се разделили на три дела, и тако се образовала Русколањ и венци који су се разделили на два дела… тако да је ускоро настало десет делова. „Што се тиче речи Русколуњ, треба приметити да постоји и варијанта „Русколањ“. Ако је ова варијанта тачнија, реч се може разумети као “Руск(а)лањ“. Лан значи и поље, па би цела реч могла значити „Руско поље“. Ипак, још се не може тврдити која је варијанта исправнија.

Постоји занимљиво саопштење на неколико дашчица које пружа нови хронолошки податак. Говори се о времену кнеза Светојара (Свентојара), када је Бољар разбио Готе и Скотце (непознато племе чије се име помиње неколико пута). Ако читамо буквално, добијамо десет пута по сто, то јест 1003. годину. Ту цифру не можемо да прихватимо, јер такве тачности, у оно време није могло бити. Осим тога, свуда се користи реч хиљаду, а не „десетсто“. Очито да број треба читати другачије. Чини се даје то 310. година и да се говорило десет и триста. Тако се добија троструко краћи период, који се могао задржати у народном памћењу.

На другој дашчици о томе истом пише: „ДЕСЕНТЕ СТА ТРЕШЕТЈАГО ОДО КАРПЕНСКЕ ИСХОДУ„. Овде је дат почетак рачунања тог времена, а то је одлазак са Карпата. У наставку се наводи како је бољар Сегења убио Германареховог сина. То одређује приближно време битке. Пошто је Германарех имао већ одраслог сина, условно и прелиминарно се може прихватити да се битка одиграла З50.године. По томе, одлазак са Карпата пада у почетак наше ере.

Занимљив је пасус који говори о Воронзенцу, којије по свему судећи био важан центар, али је уништен у време борбе са Готима. Наиме, после борбе са Готима Вронзенц је спаљен у прах и пепео а Руси су га напустили. Но, ту земљу не треба заборавити, јер је „ту проливена крв наших очева.“ И на предњој и на задњој страни дашчице налази се одломак, сагласан тврђењу да су се Словени који су живели у области званој Русколањ звали Анти. Мезенмирови Анти су односили победе над Готима. То је важно саопштење. Дакле, део Словена се називао Антима, што је овде директно исказано. Осим тога, очито се име Анти на крају изгубило, сем што је сачувано у народном памћењу.

У једном од исказа посвећених религији, спомињу се дуб (храст) и сноп. Тај склоп се понавља више пута. Дуб је вероватно симбол Перуна. Код украјинских божићних обичаја, на пример, и данас је присутан сноп као симбол плодности. На Д-1А су изложени покушаји праоца Ора да уједини своје племе са Кијевим племеном. Покушај није успео и Ор је отишао и за себе саградио град Голињ. Врло важан географски податак налазимо даље, на Д-ЗА: „…Готи су се населили око Мале Калке и до обале мора, и тако добили земљу до Дона, а Велика Калка је била наша граница“ Није јасно на који век се овај навод односи, али помињање две Калке, мора (очито Азовског) и Дона, показује доста јасно простор који су тада заузимали Готи.

III

Нико и никакав „изам“ нема право да пренебрегава читав један историјски период квалификујући га као „легендарни“. Управо су то радили са предруриковским периодом Кијевске Русије. Научници још не знају у који век да датирају овај период – у XI или ХП. Међутим, пољски историчар Стријковски даје чак годину изградње Кијева – 430. Историја нас учи да се сваки период припрема у предходном периоду. У том смислу, период од кнеза Кија је био припремни период, захваљујући коме је могућ Кијев период. На тој основи можемо приближно одредити неколико предходних периода. Говорећи о поменутим периодима живота Руса (источне групе Словена), ми говоримо о придњепровским Русима који су ту живели, али не и о самом кнезу Кију и његовом племену, који су дошли са југозапада, са обала Дунава и Тисе. Они су ту обитавали заједно са другим народима који су нападали Римску Империју у одговор на њено ширење и грабежљиве походе за робљем. Питање је било јасно: или ће Римска Империја да се удвостучи и допре до Волге и Припјате, или ће „варварски“ свет да је одбаци и сруши. Познато нам је да је ратна срећа била на страни степских народа, а не Рима. Но, ти су ратови изазвали и многа померања народа, па међу њима и Кијевог племена. Показало се да они нису могли опстати на том простору, па је Киј одатле отишао прво на Карпате, а затим ка Дњепру. Затекавши тамо Пољане и Древљане, он је заједно са њима организовао Кијевску Русију.3

У вези са тим, кнез Киј не би могао да оснује Кијевску Русију да земља није већ била припремљена за то. Кијевска Русија је после Кија трајала до IX века (Асколд, Дир и Олег – Варјаг).

Још Птоломеј говори о Костобоцима и Неурима који су живели на Дњепру (Неури) и његовим притокама, као и северно одатле. Неури су били земљорадници, а Костобоци претежно сточари. Они су тамо живели у другом, а можда и трећем миленијуму пре н.е.

Из једног другог списа, Инокентијевог „Синопсиса“, сазнајемо да су „и пре Кија били Пољани. Према томе, и пре Кија је код дњепарских Руса постојала некаква државност. Киј је донео војнички организовану форму, што је био одговор на захтеве времена. Руси су били у ситуацији непрестане угрожености од напада степских народа. Смрт једних, пропаст других и ропство трећих – то је била судбина Пољана. Древљани су били даље, а и захваљујући својим шумама мање су страдали од нападача. Али, Пољани су зато још знатно пре Кија били принуђени да свој живот боље организују у војном погледу. Ако Пољани и нису много стрепели од напада са севера или североистока, јесу стрепели од напада са истока и запада, а нарочито са југа, југозапада и југоистока. Управо су из тих праваца долазиле најезде, са југозапада Римљани, или можда Ромеји, који су пустошили земљу и одводили људе у ропство.

Варјази или Љутичи – Оборити живели су на југу, али не у великом броју. Они су гравитирали више пољским земљама, где су и по језику, а и иначе, били ближи месном становништву. Сматрати их Норманима није основано јер су били Словени, а од Нормана су преузели само војну организацију.

Изворници су у погледу ове теме врло оскудни, мада има неких напомена о томе да су Викинзи, који су као дивљи пљачкаши лутали Европом, наишли на жесток отпор на истоку, у “Гардарики“. Ту су Новгороду помогли Варјази који су добро владали „норманским стројем“. Када су Викинзи (Нормани) насрнули на Новгород, били су разбијени и отерани. Од двадесетак „краљева отворених мора“ успела су да побегну свега два или три, а и они су изгубили своје бродове „дракаре“. Постоји предање по коме је тада у Новгороду изгинуло 10.000 Викинга. Изгледа да је тај напад био последњи, јер су касније Викинзи били усмерени на западну Европу, где су без велике муке долазили до плена. То је уједно и објашњење зашто су се Викинзи усмерили према западу а не према истоку. Варјази (Словени и, вероватно, балтички Венди) са друге стране, иако немиран елеменат, ипак су имали користи од савезништва са Новгорођанима. Баш они су им открили тајну „норманског строја“. Осим тога, као Словени, они су могли да комуницирају са локалним становништвом. Викинзи, пак, који нису знали словенски језик, нису се са овим народом могли споразумевати.

Град Кијев представља историјску чињеницу која се не може оспоравати. Његову изградњу пољски извори (Стријковски) датирају у 430. годину. Своју тврдњу Стријковски је засновао на предруриковским летописима писаним у Кијеву, а које је запленио Болеслав Храбри. (Касније је Раздивил такође запленио мноштво књига и докумената о Кијеву. Њихова каснија судбина није позната).

Главна грешка коју чине историчари јесте изједначавање појмова Норман и Варјаг (западни Словен или Венд, који зна „нормански строј“). Касније се таквим нетачно поистовећеним појмовима оперише као истином.

Тумачење историјских чињеница какво ми заступамо обара горе наведено подвођење појма „варјаг“. Варјази су били присутни у Новгороду, а неки су у њему и живели. Вендава је град Венда, а град Либава град Љубава. У приобаљу су Венди чинили знатан проценат становништва. Значи, они нису били непријатељи, за разлику од Нормана који су увек били непријатељи Руса. Ове чињенице много тога објашњавају.

Најзад, Нормани су географски били ближи Новгороду, и морали би њега освојити пре него што би стигли до Кијевске Русије. Управо су то они и покушавали када се појавио Ререк са браћом и протерао их одатле. По народном предању том приликом је погинуло 10.000 Викинга. Било би чудно да је после тога Ререк (да је био Норман) кренуо на југ да осваја Кијевску Русију, а да Норманима непријатељски Новгород остави себи иза леђа. Ако би прихватили да Нормани јесу Варјази, поставља се питање како би они стигли до Кијевске Русије? Новгорођани, који тек што су се ослободили Викинга, не би их пустили да прођу сматрајући са правом да би се Викинзи, освајачи на југу, поново вратили да заузму Новгород, можда и коначно. Међутим, Ререк, који је убио Вадима Храброг, био је прихваћен од Новгорођана у својству кнеза, односно војводе. Касније је отишао у Кијев. Зашто би он то учинио? Зато што је за Новгорођане Кијев такође био Русија, иако не тако организована, и они су често тамо бежали када би пали у немилост своје власти. За кијевљане су Новгорођани били своји и радо су примани.

Кијевљани су за своје примали и Варјаге – западне Словене са којима су имали толико близак језик да су се могли споразумевати. Интересантно је видети како су се односили према Норманима. У Новгороду су се ту тамо још и могли наћи трговци који су путовали у Свеју или Норманију (Урманију) и говорили нормански. У Кијеву, ако би се и нашли, то су били Новгорођани. Сами Кијевљани нису знали нормански језик.

Нема сумње да су Варјази били жесток народ. Они су ту жестину испољавали у борбама са Норманима. Са друге стране, и кад би се сукобљавали са Русима, нису били тако жестоки, а понекад су били и савезници када се Новгород бранио од Нормана, или Кијев од Половаца, Печенега, Хазара и других степских номадских племена. Тек касније се Нормани, бар по именима, срећу у окружењу руских кнезова, али је питање да ли су ти људи заиста били Нормани, јер је тада и међу Варјагима било пуно норманских и саксонских имена. Позната су имена оборитских краљева као што су Годлав (Богумил), отац Ререков, Годшталк и друга. Постојали су и кијевски кнезови Асколд и Дир, чија би се имена такође могла сматрати норманским. То посебно важи за Асколда, кога је могуће звати и Аском. Велесова књига говори о неком „риђем Аску“ који је пловио на југу у свом броду – шајки. Таквом врстом разбојништва тада су се бавили и многи Варјази. Пљачкање је спадало у поредак ствари и пљачкаше су често идентификовали са Варјазима.

Из пољске историје нам је познато да су још у време пољских краљева поражени западно-словенски кнежеви бежали у Пољску. Према западу су били Германи, а преласком у Пољску они су добијали могућност да задрже свој словенски етнос. Руси су тим бегунцима били даље, али су они и тамо стизали. У Пољској је то била готово нормална појава. У Пољској су знали за Варјаге, али у Русији која је била даље могли су и знати и не знати. Што се тиче руских историчара из времена Ломоносова, то су били претежно Немци, који о томе; нису ни хтели да знају.

Све у свему, видимо да Варјази нису могли бити Нормани. Томе у прилог говори и „Летопис“ у коме се, говорећи о „позивању Варјага“ каже да су „послати у Русију“ то јест Словенима. У том смислу, иако индиректно, говори и Прокопије Кесаријски. Он каже да су Анти и Словени сви носили једно име и представљали један народ. 4 До изградње Русије није дошло пре изградње Кијева, односно пре 430. године. Од те године треба сматрати даје основана Русија, а не од митског „позивања Варјага“.5

Из разних сазнања закључујемо да је управа кнеза Кија била чврста. Прво што је Киј урадио било је да народне предводнике лиши наследне власти и да постави своје старешине. Где је пре био род и управљао старешина рода, под Кијем је постала општина којом је управљао или војвода или „староста“ – који су били потчињени Кију. И тамо где је старешина раније био биран, био је замењен Кијевим човеком. За разумевање пута којим је Киј дошао важно је следеће сазнање. Он је на Дунаву саградио град Дунаевец.6 Правац од Дунаевца до Кијева приближан је траси пута којим је Киј прошао са својим људима. Из те линије се може видети да су и Карпати били на том путу. Наравно, стварни пут је у некој мери сигурно одступао од овог замишљеног, али се у основи са њим поклапао.

Најезде номада, походи Римљана за робљем, сеобе разних народа – све је то утицало да се Руси окупљају, како би се могли успешније штити. На истоку је била „Голуњска . Русија“ (Велесова књига), на западу „Волињ“, на југозападу – „Карпатска Русија“, на југу „Суренжска Русија“, на југоистоку „Приазовска Русија“ и на Дњепру „Кијевска Русија“.

Уз помоћ хроника, легенди, предања, прича и песама, може се довољно јасно осветлити лик кнеза Кија и његове браће и сестре. На Дунаву је постојао град Цијус (латинско име), који је можда био Кијевац Дунавски у Велесовој књизи Дунаевец.7 Из Велесове књиге сазнајемо да су Римљани, или Ромеји, хтели да најме војску кнеза Кија (за своју стратегију „варварима против варвара“), нудећи им заузврат сребрне ствари (зделе, чиније, вазе), али Словени, навикнути на грнчарију, нису разумели шта сребро треба да им значи. Кнез Киј је убрзо прозрео лукавост Римљана и повукао се преко Карпата на север, ка Дњепру, где је подигао град Кијев.

У то време Рим и Византија су још били једна држава, а и једни и други су прихватали варваре у службу по федералном принципу. Међутим, упркос томе што су своје легионе формирали од варвара, нису се устезали да сроднике својих легионара узимају у робље. „Федерати“ су били у својеврсном процепу, имајући испред себе степске народе, а иза леђа Римљане, који нису били ништа бољи. Тако је и кнез Киј увидео да се он и његови људи налазе између две ватре и решио да иде на Дњепар. Тамо су били „родини“ кнеза Вуслава, иначе Русима блиски.

У „Синопсису“ Руске Академије Наука (СПБ 1746) дати су одломци текстова Баронијуса Цезара, кардинала и римског историчара који се бавио ширењем католицизма у Русији. Те одломке је приредио пољски хроничар и историчар Стријковски (1538-1607). Стријковски је био пријатељ Русије и бавио се руском историјом, а имао је на располагању многе летописе, који су касније изгубљени и нису дошли до нас. Зато су његови подаци исто толико значајни као и они преподобног Нестора Летописца. Стријковски се користио и тзв. „исправљеним Нестором“ (вероватно од стране Силвестера око 111б. године, чији рад је заменио Несторов летопис). У „Синопсису“ се помињу и други историчари XVII века: Ботер, Бељски, Кром и Гванини.8 У „Синопсису“ се говори о кнезу Кију и његовој браћи, али без хронологије, изузев године изградње Кијева на Дњепру. Међутим, приче о кнезу Кију говоре о одласку Руса из земље Абалака (Јабалака) и да је тада њихов вођа био отац – Ор. Вероватно је овде реч о јужној групи Словена и њиховим померањима. Када се то могло десити? Ако је отац Ор стварно био отац тројице браће кнежева, то упућује на крај IV – почетак V века. Ако је пак отац Ор временски одвојен од њих дужимпериодом, онда треба узети у обзир III, а можда и II век наше ере.

O историчарима поменутим у вези са „Синопсисом“ научници у потпуности ћуте. Зашто? Ваљда само зато што Длугош, Стријковски и други сматрају да су Словени „старији од Ноја“!? (види Стријковског, који на страни 113, 114, 90 и другим указује на пророка Језекија, глава 38-39, где се говори о народу Рос).