08.02.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

КАТАРИНА ВЕЛИКА или: ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ, ЈЕЗИК СЛОВЕНА БИО ЈЕ ИЗВОРНИ, односно ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК

Срећа је и радост имати пријатеље, који хитају да нам донесу какав њихов проналазак, документ, сведочанство. Па журим, да у знак захвалности таквом једном пријатељу одмах искористим оно, што ми он даде у руке и над чим затрепта моја мисао у вечитој жудњи за новим доказима и за новим потврдама о лепоти и величини Словенства. Не – није то ни шовинизам ни тесногрудост било које врсте! То је само дубока радост над племенитошћу словенске душе, што је већ одавно постала пословична изрека готово на целој планети Земљи. Не изриче ли Илија М. Живанчевић једну дивну мисао, кад пише у свом већ овде спомињаном делу “Новом покољењу”?1 

“Кад се, дакле, Словенство непристрасно посматра са научно-
филолошког гледишта и када се детаљно испитају његов предхришћански живот и древни обичаји… онда и његова и општа историја добијају други изглед. Историја Словена престаје да буде историја народа, или расе, која се има сматрати као удаљена од културе за читаве векове и просторе.
Напротив, као историја Народа који је дао РЕЧ, ВЕДЕ и ВЕДАНТУ, она
постаје општа Историја, Историја носиоца оне људске мисли, која и данас, зрачећи, извире из безгранично простране и несравњиво чисте, бесмртне Словенске Душе, осветљавајући остали део човечанства”

1. – Живанчевић, о.ц., стр. 24

И у срцу те расе живела је и радила једна велика царица, по имену Катарина Велика, за коју западно-европски писци тврде, да је била немачког порекла. Управо то тврди извесни Бернар Бонилори (Beraard Bonilauri) у свом чланку од 8. јула 1987., објављеном у париском листу “Фигаро”. Прочитавши то у неком тексту написаном без правог познавања предмета, Бонилори – вероватно – никада није ни покушао да провери тачност тог обавештења, управо као сви они писци, који су се служили Тацитовим вестима о “Германији”, а да никада нису схватили, да ни сам Тацит није знао докле се простире “Германија” и ко су на тој територији “Германи”?! Не, није Катарина Велика била германска принцеза и то су људи, који су се налазили око ње веома добро знали. У ствари је и незамисливо, да једна германска принцеза оног доба прва обелодани идеју о, како пише Бонилори, супериорности словенске расе. У ствари, очито је, да се овде ради о ономе, што ми стално подвлачимо кроз ову студију, а то је непознавање праве историје наше старе Европе. Међутим, оно што Западна Европа још данас не зна, Катарина Велика и сва њена околина је то морала знати, јер она није била германског, већ поуздано словенског, лужичко-српског порекла, што доказује и титула њеног оца, који је био принц области Анхалт-Зербст. Овај други део имена, којим се у свом заједничком делу баве Шафарик и Суровјецки, деформација је имена од корена СРБ-… Пре упада Германа, та област се сигурно звала СРБИШТЕ…

Но немајући потребе, да о томе расправљамо овде, да се вратимо Катарини Великој, која је била пример владара по принципима “просвећеног апсолутизма”… Она је узимала видног учешћа у књижевном животу свог доба, сарађивала је у сатиричним часописима, писала је комедије и помагала је књижевнике и научнике, који су је називали “северном Семирамидом”. Написала је и драму “Олег”. Катарина Велика је убрајала у своје пријатеље Волтера, д’Аламбера, Дидеро-а (Voltaire, d’Alembert, Diderot) и одржавала је кореспонденцију и с Волтером и са Гримом (Grimm), док је Дидероа примила на свом двору. С обзиром, дакле, на све то, имамо разлога да верујемо, да је Катарина Велика у истину била просвећена жена која се није успешно бавила само државним пословима, већ је много радила и на личном усавршавању, што значи, да је знањем морала надилазити многе личности свог времена. И уистину, појединости које спомиње Бернар Бонилори у своме чланку у “Фигаро-у” ту нашу претпоставку потврђују јер он подвлачи, да је Катарина била: 

”… fut la premiere a proclame la superiorite de la race slave. Et
en particulier, elle voulait demontrer que le slavon etait la langue
originelle du genre humain. Dans une lettre adressee a Grimm, en
1784., elle ecrivait quе les anciens Slavons avaient donne leur nom
a la plupart des riviers, montagnes, vallees, et contrees de la France,
de l’Espagne, de l’Ecosse et d’autres lieux”.

C обзиром на страхоте, које су Германи примењивали при уништавању и истребљењу Лужичких Срба, па с обзиром на германизацију северних Словена њиховим насилним превођењем у нову веру (О чему постоје историјска сведочанства и литерарни описи, као и низ поетских дела прожетих истим духом као и поезија балканских Срба).., с обзиром, дакле на све споменуто, једна особа оптерећена германским духом једне крваве прошлости, тешко да би могла да изјави нешто слично ономе, што нам износи Бернар Бонилори као изјаву Катарине Велике, која је:

“…била прва (тј. Катарина Велика), која је обелоданила супериорност
словенске расе. А особито је хтела да докаже, да је СЛОВЕНСКИ БИО
ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК ЉУДСКОГ РОДА. У једном писму, које је упутила
Гриму 1784. г; она је писала, да су стари Словени дали своја имена
највећем броју река, планина, равница и области Француске, Шпаније,
Шкотске и других крајева… ”

Мудри народ је одавно рекао: “ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ”, јер је онај, који је носио ту величанствену титулу, свестан своје одговорности и потребе, да увек ходи путем истине, пре сваке изговоренене речи морао – не само да добро промисли, већ – пре свега – да добро упозна оно, о чему ће да говори, не одступајући од истинитог казивања… Катарина Велика је морала имати око себе најученије људе свога времена, који су јој омогућили, да стекне сигурно знање, а та сигурност се веома добро осећа по начину и једноставности, којом је дала одређена саопштења Гриму…

На другом крају Европе, у Швајцарској, живео је један други човек, који није био царска личност, већ истраживалац – научник. Звао се Адолф Пикте.2 У свом животном, доле цитираном делу он је – највећом савесношћу – испитивао реч по реч, загледао је са свих страна, тражио њене паралеле, сасвим се приближавао истини, али – када је смрт дошла, моменат још није био дозрео, да се у ту истину проникне. И до данас се углавном остало тамо, докле је он био стигао. Истина, створене су велике катедре, заблистала су многа сјајна имена на небу “санскритологије” и “индологије” али – сви филолози, лингвисти, индолози и санскритолози заобилазе око Словена као око ватре, а за Србе – готово да и не знају. Због свега овога – помисао, да постоји велика завера ћутања, када се ради о Словенима уопште, намеће се сама по себи. Та завера се одражава у томе, што се и даље упорно наставља повезивање појаве Словена у Европи с навалама азијатских хорди. Због тога Шафарик, озлојеђен ограниченошћу извесних људских поимања, огорчено пише:3 

“Најезде које су представљале ужас за Европу, биле су најезде Хуна,
Авара, Бугара, Казара, Мађара и Печенега, који су наваљивали у хордама из Азије као страх и трепет за Европу. Били су то народи монглоско-турско-финског порекла. Међутим, ни један од индоевропских народа није тако касно, тј. y IV, V веку, или касније по Христовом рођењу дошао из Азије у Европу. Тако с потпуном сигурношћу тврдимо и знамо, да су Словени део индо-европског народа. А ако су Словени 3 дошли из Азије у Европу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да их је немогуће сагледати. К томе додајемо сродност словенских језика с другим језицима европских народа… Обликовање, изведенице, композиција речи, формирање глагола, затим прозодија, особито у њеним старијим облицима у старогрчком, латинском, немачком, литванском и словенском, толико је у ових пет језика слична, да се кроз то морају препознати сестре, кћери и ЈЕДНА ПРАМАЈКА, КОЈЕ СУ СЕ РАЗДЕЛИЛЕ ТЕК КАСНИЈЕ, ПО ДОЛАСКУ У ЕВРОПУ, ШТО СЕ ТАКОЂЕ ДЕСИЛО У ЈЕДНО ДАВНО ДОБА. Да се та подела догодила у Европи, а не у Азији, за то тврђењеје Шафарику доказ чињеница, што је сличност наведених пет језика много већа од њихове сличности са азијатским језицима исте групе.”4

2. – Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs; essai de paleontologie linguistiaue,
Paris, 1877., 2 volumes.

3. – “Словенске старине”, немачки превод, 1,40.

4. – Ако би се прихватила претпоставка о доласку из Азије, онда треба знати, да из Азије нису могли да
дођу Словени, већ Срби, јер је име Словен касна појава. 

Адолф Пикте као да надовезује своја размишљања на Шафарикова, када каже, да живи само зато, да открије, који је био тај давни народ, који су за Шафарика, на основу његовог енциклопедијског рада били – Срби.
А да су баш Срби били тај стари народ, каже то и Атињанин Халкокондило, историчар, износећи исто тако смело као и Шафарик тврђење παλαιτοτατον, тј. НАЈСТАРИЈИ, у односу на Трибале, које неки убрајају у Трибале, неки пак у Трачане, а неки у Илире, што само потврђује мишљење о трибало-трачко-илирској великој сродности, или тачније – и истоветности. Но Халкокондило се не зауставља само на томе, већ пишући:

“Трибали… народ најстарији и највећи међу народима… “,
он додаје, да су Трибали Οι Σερβοζ, Срби, при чему добијамо једини могућ и логичан закључак: антички Трачани, Илири, Трибали и др., сви су били једнородни и једнојезични и – како каже – и Херодот за Трачане, и Халококондило за Трибале – имали су сви исте обичаје. А ослањајући се – између осталих – управо и на Грка Халкокондила, ми знамо, да су они уједно сви били Срби, а тек касније Словени, име потврђено тек у првим вековима по Христовом рођењу. Овај закључак је тако јасан и толико логичан, заснован нa документима разних аутора и није последица никаквог договора, као што је био, нпр., онај прошловековни, којим се одлучило, да је Трибала једноставно нестало, као да их је однео какав тајанствени ветар…

Међутим – све до данас у Европи живе, како потомци Трачана, тако исто и Илира, и Трибала, а све су то данашњи Словени, од којих су српско име задржали Срби на Балкану и Срби (немачки Венди) у Горњој и Доњој Лужици. А да Срби нису дошли с хордама из Азије, то је више пута потврдио Сипријан Робер, коме је у овој студији посвећена дужна пажња. То су потврдили и бројни писци, које наводи Шафарик у великом броју у “Старожитностима”, па у “Пореклу Словена”. То је потврдио и Француз Франсоа Прико Сент Мари (Francois Pricot de Sainte-Marie) y свом делу посвећеном Словенима југа, с насловом “Les Slaves Meridionaux”, стр. 66., где каже:
” Les Slaves etablis en Europe depuis la plou grande antiquite… ”
тј.:
“Словени, настаљени у Европи од најдавнијих времена”,
што се, с обзиром на његов наслов дела односи на Јужне Словене, одн. Србе. Н. Фрере (Nic. Freret) је, како каже Шафарик, имао ВЕОМА ВИСОКЕ ИДЕЈЕ О СТАРОСТИ СЛОВЕНА, ПА ЈЕ ЧАК СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК СМАТРАО МАЈКОМ ТРАЧКОГ И ГРЧКОГ’5, чиме смо се мало детаљније забавили у поглављима о Писму, о Платону, Данковском, итд. А Никола Фрере је био веома учен човек и поседовао је компететност у различитим подручјима науке: бавио се хронологијом старих народа, затим географијом, филозофијом, граматиком и сматрао се врло критичним… То је стварно страшно, – потпуно затајити учење таквог једног истраживаоца! 

5. – Ouvres ed. 1796. T. I. Memoire de l’Academie d’Inscription, Tome XXI

Андре Лефевр (Andre Lefevre) у свом делу “Расе и језици” (” Les races et les lingues”) стр. 170. пише:

“… la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche pas de REMONTER AUX PLUS ANTIQUES EPOQUES DU PARLER INDO-EUROPEEN. Leur GRAMMAIRE EST EMPREINTE D’UN CARACTERE tout-a-fait ARCHAIQUE, SURTOUT DANS LA DECLINAISON. Le GROUPE EST TRES UNI… ”

”релативно нова култура Словена не спречава их, да се нађу у
најудаљенијим временским периодима индоевропског говора:
њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито
у деклинацијама. Група представља велико језичко јединство… ”

Словени, дакле, по највећим језичким стручњацима, представљају језичку јединственост на највишем нивоу, тј. на нивоу СЛОВЕНСТВА, што је сасвим супротно злонамерности и незнању, по ком је само међу Јужним Словенима створено више језика, па чак и на вештачки начин, само да би се одговорило политичким амбицијама, које немају никакве везе с научном истином! У целој тој збрци, српски народ је лишен свог језика, па његово самостално име и не постоји, премда се кроз векове узимао у обзир као језик, којим је – после руског, говорио највећи број Словена. А то се да закључити и из сведочанства баварског географа из IX века, који је оставио записано:

”ZERVIANI, QUOD TANTUM EST REGNUM, UT EX EO CUNCTAE GENTES SLAVORUM EXORTAE SINT ET ORIGINEM SICUT AFFIRMANT DUCANT ” .6

“ЗЕРВИАНИ (Срби), чије царство је толико, да су од њих
произишли сви словенски народи, како тврде и од њих воде
порекло “.

6. – München, Hormayurs Archiv, XVIII, p. 282.-283.

Павле Јосиф Шафарик у “Старожитностима”, св.1, параграф 40., говорећи о Србима, КОЈИ ЖИВЕ У ЕВРОПИ ОД НАЈДАВНИЈИХ ВРЕМЕНА, или – што је исто – каже он – од праисторијског доба.тврди да један тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости.
У вези с тим он прелази на проблем језика и каже (на истом месту), ДА СЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК РАЗВИО САМ ОД СЕБЕ, те да носи у себи и у својим облицима (in Stoff und Form) ЈЕДАН ТАКО СНАЖАН ПЕЧАТ ОРИГИНАЛНОСТИ, А ТА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДОКАЗ, ДА СУ СЛОВЕНИ – У НЕКУ РУКУ – САМОНИКЛИ, НЕ ПОСТАВШИ НИКАКВОМ МЕШАВИНОМ – НИТИ У РАСНОМ, А НИТИ У ЈЕЗИЧКОМ СМИСЛУ, што САВРШЕНО ОДГОВАРА ПИКТЕОВОМ ТВРЂЕЊУ О “ДАВНОМ НАРОДУ – ЧИСТОМ ОД СВАКЕ МЕШАВИНЕ, КОЈИ СЕ – НАЈМАЊЕ 2.000 година пре Христа -ПРУЖАО ОД ИНДА ДО ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ”, а који он – упркос толикој бројности, на жалост, није успео да пронађе.

Тако је Шафарикова – иначе снажна мисао – све снажнија и уверљивија, јер је њена главна карактеристика логика, заснована – уз то – на његовом великом познавању језика. Тако, када устврди, да: “Један тако оригиналан, чист, граматички савршен, богат и на многе делове издељен језик, није могао никако да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”,

Ми у овим његовим речима налазимо потпуну сагласност с оним, што су рекли француски филолози Меје и Вајан (Meillet – Vaillant). Уверени смо, да су ова двојица своје закључке направили самостално, не ослањајући се на већ давног Шафарика ПА КАДА У ОКВИРУ ЈЕДНОГ ТАКО ВЕЛИКОГ ВРЕМЕНСКОГ РАСПОНА РАЗЛИЧИТИ НАУЧНИЦИ ТВРДЕ ЈЕДНУ ТЕ ИСТУ СТВАР, ОНДА ОНА МОРА ОДГОВАРАТИ ИСТИНИ И СТВАРНОСТИ, БЕЗ ОБЗИРА КОЈИМ И КАКВИМ ПУТЕВИМА СУ ДО ЊЕ ДОШЛИ.
Тако би, када се све до сада речено узме у обзир, могли да сведемо наша разматрања у овом поглављу на следеће: 

1 – Древни антички Пелазги, Трачани и Илири били су антички Словени. Ми смо у овој студији приказали неколико аутора, чија дела су оријентисана у том смислу. Међутим, Милош Милојевић и Сима Лукин-Лазић цитирају – сваки – по неколико десетина писаца, сагласних с централном идејом ове расправе. Назив Илир за Србе сачувао се готово до нашег времена, док назив Трачанин постоји – у писаним документима – чак до XVI века. Тако Јован Рајић наводи, како изванредни мађарски историчар, Иштванфи, назива Србе уопште Трачанима, а поименце српског деспота Ђорђа Бранковића. Иштванфију прикључујемо један други велики ауторитет свога времена, који је то остао до данас – Мојсија Хоренског, који у IV веку по Христу тврди, ДА СУ ШЕСТ ПРОВИНЦИЈА ТРАКИЈЕ, од КОЈИХ ЈЕДНА ВЕЛИКА (МЕЗИЈА) – НАСЕЉЕНЕ СЛОВЕНИМА.

2. – Херодот у V веку пре Христа каже за исте те Трачане, да су најмногобројнији народ после Хиндуса… Да сви имају исте обичаје и исти језик, премда носе различита имена од једне области до друге.

3. – Зна се, да је – час међу Трачане, а час међу Илире био убрајан – по Халкокондилу – најстарији народ – Трибали. А да би дошло до овакве нејасности и неодређености, то може да произиђе само из чињенице – ако не истоветности, а оно врло велике и вишеструке сродности. У ствари оно, што је Херодот оставио као сведочанство о Трачанима, Халкокондило је то написао о Трибалима, који су – по њему – били не само најмногобројнији међу народима, већ и најстарији, а језиком којим су говорили они, по Халкокондилу су говорили и други Словени, све до ПОЉСКЕ. А како он изричито тврди, да су Трибали Срби, значи, да он и ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК СМАТРА У БИТИ – СРПСКИМ.

4. – Баварски пак географ из I века (Müchen, Нormayrs Archiv, XVIII, р; 282.-283.) потпуно недвосмислено пише, да је СРПСКО ЦАРСТВО ТОЛИКО ВЕЛИКО, ДА СУ ИЗ ЊЕГА ПРОИЗИШЛИ СВИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ, који, дакле од Срба воде порекло.

5. – И Константин Порфирогенит је чак знао нешто о старости Срба, тврдећи у свом спису, да су они у Централној Европи ЖИВЕЛИ ОД ПОЧЕТКА. Ми пак допуштамо себи да кажемо, да на основу сабране и у овом делу изложене грађе, можемо да сматрамо, да су они живели ОД ПОЧЕТКА и на Балкану и да су се одатле, или – како то неки аутори кажу – и из Подунавља – разишли по Европи. Ова се чињеница, изгледа, данас потврђује најновијим архелолошким открићима, захваљујући којима се доказује тачност дубоког уверења Сипријана Робера, да је ДУНАВ БИО ПРАСЛОВЕНСКА РЕКА.

6. – Плејади аутора који и нехотице подржавају нашу тезу, прибрајамо и Пиктеа, чије истицање, да се тај првобитни, од науке на снази названи “индо-еврпски народ”, протезао најмање још 2.000 година пре Христа од Инда до Атланског Океана, од речи до речи може да примени на Словенски Народ – и то не само на основу археологије, већ и на основу историјских чињеница. Такође може да се одбрани и Пиктеова идеја водиља, да је језик тог бројног и расно још непомешаног народа био већ савршен и као такав – врело, из кога су потекли сви језици, који се називају индо-европским. Управо то је изванредно приступачно објаснио Илија Живанчевић, што смо изложили у посебном поглављу. Па не само да су од тог некада јединственог народа потекли сви управо споменути језици, већ и сви народи нашег времена, који њима говоре, па их Пикте и назива ПОТОМЦИМА НАРОДА, КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО ЈЕЗИКОМ ВЕДА.

7. – Шафарик пак, сасвим независно од Пиктеа и коју деценију пре њега, сасвим одређено и јасно говори – и у “Старожитностима” и у “Пореклу Словена”, где је коаутор са другим једним славистичким ауторитетом – Суровјецким – у ствари, обојица пишу и о Србима као о врло бројном народу још од преисторијских времена. Он период такве распрострањености Срба протеже чак и на време од хиљаду године пре њега, када су Срби у Европи били још увек – не само врло бројни, већ су – упоредо с тим – заузимали и много већа пространства… Сетимо се у овом тренутку, како је писао Сипријан Робер, да још у доба Карла Великог – с оне стране Рајне, све што није било франачко, било је словенско, због чега је и била створена позната тзв. СРПСКА ГРАНИЦА, или – како Руси кажу у њиховој Енциклопедији “Бољшаја” – СОРБСКИЈ РУБЕЖ. То управо и јесте доказ, да су се ондашњи Словени с оне стране Рајне у то доба још називали Србима.

Било је то време, када азијатске хунгарске хорде још нису биле пресекле словенски средњеевропски простор данашњом Мађарском, када немачке краљевине још нису постојале – укратко, када је још “ЦЕО СВЕТ РАЗУМЕВАО СРПСКИ” – у правом смислу речи – од Балтика до Егејског Мора. А било је то сигурно још доба, кад Бугари нису били направили дубок раздор међу Србима, прастановницима Балканског Полуострва. Такође доба, када се словенски говор могао чути још по Малој Азији, па чак и у Египту и по – да тако кажемо – оазама Северне Африке, које још нисмо имали прилике да изучавамо.

Тако би, дакле, и ти Шафарикови Срби, Венди, Венети, Хенети, Вани итд. бројем и јединственошћу одговарали Херодотовим Трачанима и Халкокондиловим Трибалима, и трачким Словенима Мојсија Хоренског, а и Пиктеовом безименом народу.

8. – Најзад – сви се у овом делу побројани аутори слажу у томе, да је тај “бројни и силно распрострањени народ имао исте обичаје и исти језик, премда је уз онда опште и заједничко српско име, од једне до друге области носио и обласна, или покрајинска имена. За Шафарика је, међутим, пошто му је тај толико распрострањени народ био српски и његов језик био српски. Велики број писаца је исти тај језик називао и илирским и то још у доба, када није било збрке са Хрватима. По Халкокондилу – илирски језик се протезао све до Балтика, док је Пикте говорио о језику Веда, пошто је његов непронађени народ – по њему – морао да говори језиком поезије, коју је створио. 

Према свему напред изложеном, језик тог бројног и распрострањеног народа, морао је – управо као и сам тај народ – носити печат велике старине, јединствености, па – према томе – и изузетне постојаности, “без наглих криза”, какве су имали по Меје-Вајану: грчки, италски, особито латински, па немачки, одн. германски. По њима се напред побројане одлике налазе само у “заједничком словенском”, како су њих двојица и назвали своје дело (“Le slave commun”), што бисмо ми – на основу неких других озбиљних лингвиста могли да допунимо, или коригујемо са “архајски српски”. Они су наиме, у овом управо споменутом делу закључили, да је:

“… заједничким словенским језиком говорио некада један јединствени
народ, који је поседовао свест о својој јединствености. ”

Тај јединствени народ, Сипријан Робер је назвао ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА, док му је његов језик био ЈЕЗИК – МАЈКА, што је за њега био СРПСКИ НАРОД и СРПСКИ ЈЕЗИК.
Пре Сипријана Робера до исте констатације дошао је и Павле Јосиф Шафарик и то – као изузетан познавалац – не само класичног грчког и латинског, већ и савремених европских и – особито – без изузетка – свих словенских језика, што значи, да није било могућности, да се такав један учени полиглота превари. Цело то подручје било је део његовог бића, а целокупно славистичко знање био је његов живот.
У том смислу, а у вези управо са Шафариком, професор Костић доноси једну значајну и занимљиву појединост, па пише:7

“П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио
један веома занимљив закључак, а уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна Енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут ДАТ ПРАВИЛАН ПОГЛЕД НА ПОРЕКЛО СРПСКОГ ЈЕЗИКА и покушај његове кратке историје. Објављена 1833.г., она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА. Он каже дословно:
“Српски језик има извора и помоћних средстава (из високе старине) у
довољној количини, да се питање његове старине… може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да испитамо српске споменике временским редом… па да дођемо до резултата, да је У СРБИЈИ ОД ПАМТИВЕКА постојао поред црквеног дијалекта… у исто време и један самостално образовани СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ЈЕЗИК, КОЈИ СЕ У ОСНОВНИМ ТАЧКАМА ПОДУДАРА СА ДАНАШЊИМ…”

7. – Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр. 15.

Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. “Порекло Словена”, прикључујући се Халкокондиловом уверењу, да су Трибали – Срби, додаје убедљиво:

“СЛОВЕНСКИ ПЕЧАТ ГЕОГРАФСКИХ ИМЕНА ТРИБАЛА ПОСЕБНО
ЋЕМО ДА ОБРАДИМО, те ћемо тако из хаоса ТРАЧКО – ИЛИРСКИХ
НАРОДА ИЗВУЋИ ЈОШ ЈЕДАН СЛОВЕНСКИ НАРОД… ”

Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује:

“Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана владало
потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара, да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе, осим управо споменутих Грка:и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени онима, који наваљују из Азије. ”

Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да покаже – не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима “опште и домаће”, а то је – СРБИН.
Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била “еntslowenisiert”, тј., да су изгубила словенско обележје у језичком погледу, али – што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:8

“… wahrend sich, nach der gewonlichen Anname, in Thrakien und lllyrien gleich alte Serbische Sprache im GANZEN REIN VON SOLCHEN ENTRATUNG ERHALTEN НАТТЕ… ‘

A то значи:

“… док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ..”

8. – Über die Abkunft der Slawen 2, p. 149. . .

Па будући, дакле, да је српски језик – по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН, оно, што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе, који тврде, да је међу словенским језицима српски најстарији, у првом реду може да се примени на српски језик, као нпр.:

“Die slawische Sprache ist selbststandiger Natur und stammt vonn keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIEL – facher Umstaltung aus ihrem Baue und ihren Wurzeln entnehmen kann, scheint sie ein unmit telbarer SPROSSLING DERSELBEN URSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE ALTINDISCHE
SANSKRITA HERVORGEGEN…”

Ево, како гласи ова јединствена Шафарикова порука:

“СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ
ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО – ПОСЛЕ
ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ – МОЖЕ ДА
СЕ ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ КОРЕНЕ, ОН
ИЗГЛЕДА КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА ИЗ КОГ
ЈЕ ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ”.

* * *

Ми смо отпочели ово поглавље ЦАРСКОМ РЕЧЈУ Катарине Велике, а завршили смо га ЦАРСКОМ МИШЉУ једног умног припадника СЛОВЕНСТВА.
Нека би нам обоје – надахнути свако на свој начин – послужили као путоказ при нашем тражењу истините историје нашег континента, над којим се вију тендециозно наметнути фалсификати уместо праве науке…

Извор – http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Katarina+Velika+srbska

Преузето са СРБског ФБРепортера