Предања свих древних народа, све митологије, све религије, сва тајна учења, као и сва скривена знања свих великих посвећеника кроз векове, говоре, и сведоче, о двема расама људи, између којих се води вечити рат на Мајци Земљи.

Овде, на самом почетку, морамо нешто суштаствено да разјаснимо. Те две основне, и опречне, расе о којима говоримо, нису разлучене, раздељене и издвојене у Простор-Времену; напротив, оне се међусобно преплићу и прожимају и на физичкој равни. Између тих двеју раса је однос, отприлике (а што у свету дрвета и биљака лакше уочавамо!), као однос између племенитог дрвета (рецимо да је то бор!) и биљке паразита, биљке пузавице (рецимо да је то имела!) која се увија и обавија око племенитог дрвета. Однос између бора и имеле је веома загонетан и тајинствен. Јесте да имела (споља гледано!) сиса сокове и енергију бора, али једним погледом изнутра (из унутарњег бића!) схватићемо да имела истовремено и узварћа бору, штитећи га од неких других, можда, још опаснијих паразита!

Значи, те се две људске расе прожимају и преплићу, не само унутар земаљских раса (бела, жута, црвена и црна), већ и унутар једног те истог народа, унутар једног те истог племена, па, штавише, и унутар једне те исте породице; мада је унутар породице то, уистини, најређа појава, али, дешава се и то!

 

 

Постоји, дакле, раса Синова Светлости и раса Синова Таме; раса Словесних, божанских бића, али, упоредо са овом расом, и раса Рептилије, илити, раса Бесловесних, Мрачних, односно, ариманских, демонских бића.

Свака од ових, у самоме суштаству својему,  противуречних, опречних раса, има свој од Створитеља им додељен задатак; свеједно што се у први мах чини, да једна раса дејствује за Створитеља, а да друга дејствује против Створитеља!

Обе расе раде за једну те исту Божанску Замисао: на вечноме рату између ових двеју опречних раса, остварује се духовно узрастање Мајке Земље, као и свих бића што на њој обитавају, али и духовно узрастање звезданих јата, сунаца, планета и иних светова, појавних и непојавних.

Кроз многе векове, постојала је уравнотеженост снага између ових двеју раса – уравнотеженост између Светлости и Таме, Љубави и Мржње, Добра и Зла, Лепог и Ружног, тако да се, у тим минулим вековима, одвијало уједначено и складно духовно узрастање, без жешћих трвења и без развојних ломова и скокова.

Од пре једнога столећа, та равнотежа унутар раса, али и између самих раса, почела је да се нарушава (а са убрзањем космичког времена и само нарушавање равнотеже је све убрзаније и драматичније!), на штету Звездане илити Божанске расе.

Песнички речено, Словесна раса је надвладана од Рептилије; Словесна раса је почела убрзано да слаби, и да се повлачи унутар себе, док је раса Рептилије нагло почела да нараста и јача, те да се распростире по свету.

Сада смо на месту, на ступњу (а то је тачка у Бићу Времена, у Бићу Простор-Времена), када нам се чини да је Светлост у свету згаснула, и да су Љубав, Доброта и Лепота сасма ишчилеле из света, или, напросто, посве ишчупане из корена.

Онај ко посматра свет, и догађања у свету, својим духовним видом, запазиће (или је већ запазио и освестио!), да Зло у свету све више буја, и шири се убрзано, док је на другој страни, Доброта постала неприметна, скоро невидљива, као да је у свету нигде више и нема!

Човеку, словесном и освешћеном, све теже бива у свету, и међу ближњима својим; некада му се учини да је посве усамљен, да никога својега нема нигде –

 диљем и широм земаљскога шара!

Предоређен да чини Љубав и Доброту, он истовремено осећа и запажа, да иза тих остварених дела Љубави и Доброте, нема више божанског повратног дејства; те све више губи смисао чињења, док, истовремено, и све уморнијим, све изнуренијим, све слабијим (како духовно и душевно, тако и телесно) бива.

Просто речено, има тренутака када такав човек (свикао и иначе да чини за Истину и Светлост, за Љубав и Доброту), једноставно пожели да одустане од даљег чињења (да дигне руке од свега!), јер му се открива да је све то што ради, без сврхе и смисла, да је све узалудно и бесловесно попут писања по води!

На овоме ћу месту прекинути писање, будући да и сам, заједно са вама, кроза све то пролазим; а не бих желео да вам пишем о ономе што још увек опажам, појимам, схватам и освешћујем!

Шта нас све чека у времену долазећем – пратићемо и освешћивати!

Важно је да будемо сабрани, усредсређени, ужижени и усаображени са Језгром Божанског Духа Стварања!

Ја сам дошао до познања (мада невољно о томе говорим!), да је у овоме времену веома слаба, како духовно тако и физички ( а слаба је зато што је малобројна!) раса Синова Светлости, раса Словесних: ВедСрба, Хиперборејаца, Стриборијана, КолоВена, Аријеваца, Сапијенса.

Без помоћи из Виших Духовних Светова (слутим и предосећам!), Божанска раса, Овде и Сада, на Мајци Земљи, неће моћи сама да се избори у пресудном рату противу Тартарске Рептилије.