Осам миленијума српског порекла (V део)

14. фебруар 2013. | Симо Јелача / Windsor / ivonazivkovic.net

(Фото: Wikipedia)

Срби су на Балкану примали хришћанство још у доба Христово директно од Светог Павла. Росијскиј Синопсис цитира да је Свети Павле послао свога ученика Андроника у Панонију и Илирик да крсти Словене, а то су били потоњи Срби. Српски историчари владика Ружичић, Милојевић и Срећковић доказују да су те Србе покрштавали директни Христови апостоли Павле, Тимотије, Андреја, Лука и Тадија, да су основали Панонску епископију, а панонски епископ учестовао је на првом сабору у првом веку у Сирмијуму. То је био лично Андроник ученик Светог Павла. Зато руски летописац Нестор пише да су Срби селећи се у седмом веку из Бојке у Угарску, Србију, Македонију, Босну и Херцеговину, Далмацију, Црну Гору и Албанију, дошли не у нову већ у стару постојбину, одакле су их некада потиснули Келти и Римљани. Године 520. прве године владавине Јустинијанове, сто хиљада ратника Сабира прикључило се Грцима. Савременик из тог периода Менадар записао је да су ти Срби у првој половини шестога века покорили целу Грчку и Тесалију. Историчари се слажу да су Срби између шестог и седмог века „Словени“ покорили Грчку, Македонију, Епир и Албанију. Из тог доба сведоче имена места и река, у Македонији: Српчиште, Србово, Србица, Србиново, Србинце, Србљани и у Грчкој: Србиново, Босна, Његуши, Бистрица, Бојка. У доба цара Константина Порфирогенета у Солунској Србији (јужна Македонија) налазио се град Серблиа (сада Сервиа) који су Римљани звали Серблиа Инфериор. Своју самосталност изгубили су 1018. године одакле су Срби пошли са Србима из Илирије и Далмације, са којима су створили другу Србију. Ова држава је ојачала у 10. веку под влашћу великог жупана Часлава. После њега на власт долазе Војислав, Бодин па Немања, који су обновили српско краљевство, а о њима довољно пише савремена историја.

Срби који су дошли у Далматинске крајеве у петом веку са Хунима затекли су тамо Србе староседеоце. Ти Срби староседеоци у Боки, Далмацији и Албанији порушили су грчке и римске градове и изградили своје. Тако су порушили Епидаурус и на његовим рушевинама подигли Дубровник. Византијско царство поново осваја Дубровник у деветом веку али га српски краљеви Павлимир и Бодин враћају и након тога у граду изграде тврђаву Ловријенац. Оснивачем Дубровника сматра се Остроило.

Током 630. године нове ере долази до сеобе иза Карпата, а 632. године Срби из Бојке масовно крену на југ. На путу умре њихов кнез и његова два сина поведу готово све Србе из Беле Србије. Половина племена дође у крајеве које су Срби већ настањивали, док се друга половина заустави са Србима у пределима Подравине и Посавине, где основаше последњу Белу Србију (данашњи Срем и Славонија). Новија историја ове сеобе третира као прве и највеће, мада су то у истину биле последње и знатно мање од претходних сеоба. После ових имамо још једино сеобе Срба под жупаном Заријем Прибисављевићем преко Саве и Уне у пределе Зрмање, Велебита и Јадранског мора. Од тада су Срби староседеоци у Лици, Банији, Крбави и Далмацији.

Рус Гилфердинг писао је да је Србија имала више области, садашњу Србију, са Босном, источно и јужно од Хрвата, Неретванска са Дубровником, Травунијом, Конављем и Зетом. А Константин Порфирогенит наводи да Хрватска почиње од реке Цетине и простире се уз море до Истре. Шафарик и Милош Милојевић, иначе ништа не верују Порфирогениту, пошто је многе ствари о Србима измислио, служио се неистинама, а српски као језик није уопште познавао. Стари српски историчар Рајић пише: „Тадашња Србија обухватала је источну Далмацију, Босну, Херцеговину, Садашњу Србију, Црну Гору и Дубровник са јадранским острвима.

О култури стародревних Срба

Писани трагови о Србима из Индије датирају од пет до шест хиљада година, а у Европи од преко три хиљаде година. Рус Мораскин је писао да су Срби још у свом индијском краљевству били на највишем степену просвете и образованости, за то доба. Такође су Кинези записали да су Срби напредовали у просвети и да је њихов цар Танча још тада издавао законе. Грчко-римски историчар Страбон каже за Србе из Каспијске Сербаније да су трговали још од доласка из Индије и да су на одећи носили злато. Гилфердинг за Балтичке Србе каже да су имали велике градове, са развијеном уметношћу, занатством и трговином, чиме су задивљавали друге народе.

Мавро Орбини наводи да су Балтички Срби у политици имали изврсне законе и похвалне обичаје. Српски историчари Ковачевић и Јовановић записали су да су ти прадавни Срби употребљавали железо, бакар, олово, сребро и злато. Јирген Шпанут је у својим студијама записао да су на Синајском полуострву још 4.000 година пре н.е. постојали рудници бакра „Тимна“ на око 60 квадратних километара са око 5.000 подземних тунела и да су у тим рудницима пронађени натписи, како он каже на „филистичком“ писму, што је идентификовано као писмо којим су се служили Срби. А Рачки пише да су код Срба пре 2.500 година била развијена земљорадња и трговина житом, те да су били веште занатлије, рудари, добри градитељи бродова и познавали су стакло. Срећковић пише да су Срби у Солунској Србији неговали своју писменост и на свој језик превели свете књиге. Он такође каже да су Неретвљани били најбољи трговци и да су имали јачу флоту од Млетачке. Слично је тврдио и сам Јулије Цезар у своје време. Имали су чак своје тканине, које су извозили и које су биле веома цењене у Цариграду. И коначно, академик Стојан Новаковић тврди да постоје докази да је у Србији већ у десетом веку постојао снажан књижевни покрет, у Зети и Рашкој, на којим темељима је изграђена просвета, књижевност и законодавсво Немањићке Србије.

Др. Јован Деретић налази појављивање имена Срба и у Библији, што је много раније од званичне науке. По њему Срби су оставили безбројне трагове, свуда где су живели. Тако, у Малој Азији је постојао град Сард у коме су први пут основане школе за математичаре, историчаре, музичаре и астрономе. У том граду први пут у људској историји предвиђено је помрачење сунца. Свршени ученици ових школа одлазили су у велике градове и држали предавања. Један од њих, Грк кога помиње Ксантос, отишао је у Атину и држао предавање, али га већина слушалаца није разумела јер су сви стручни изрази били на српском. Отуда и податак да су Грци Србе називали Ксантосима. По подацима сакупљеним у Ватикану, па чак и у „Светом писму“, Деретић закључује да су Аријевци, Хети, Гети, Илири или Келти све Срби. А др. Ранка Куић, први келтиста на Балкану и стручњак уврштен у 2.000 најистакнутијих стваралаца на земаљској кугли, својим делом „Српско-келтске паралеле“ доказује готово генетску сродност данашњих Велшана, многих Ираца и Шкота са Србима. Отуд је и понела надимак „Ранка Велшанка“. Она је своје дело показала на свим географским појмовима на теренима које су настањивали Келти и Срби.

Савремени историчари тврде да је прихватањем нордијско германске историографске Берлинско-Бечке школе Србима нанет ударац митских размера. Цвијић је Србе описао као веома интелигентан народ, али и веома експлозиван. Драгосавац тврди да Академија наука никада неће завршити српски речник, а што је још трагичније да исти још увек третира као српско-хрватски. Он такође истиче потребу за израдом српско-санскритског речника. На сву срећу такав речник може се ускоро и очекивати, пошто на њему ради Бранислава Божиновић. Наташа Лукић сугерише као кључ да је добро изнаћи баланс између жеља и стварности, како нас преувеличавање неби одвело од пута за „више интересе“. Јелена Милутиновић каже: „Кад је Гете прочитао Хасанагиницу, изјавио је да народ који има такву поезију заслужује да буде престижан европски народ, народ кога ће сви европски народи изучавати управо због тога“.

Не тако давно, 1984. године, светску јавност уздрмао је Мексиканац Роберт Салинас Прајс објавом књиге „Хомерова слепа публика“, којом је устврдио да Троја није у Малој Азији већ у долини Неретве и да је Неретва у ствари древна античка река Скамандер а Габела је Троја. Роберт Салинас у својим истраживањима и даље трага за нашим истинама. Нарочито га привлачи мистериозна планина Ртањ, за коју тврди да је то српски Олимп. Он такође закључује да је Балкан пупак света.

Српски језик кроз историју

Веде се класификују као химне, које садрже народне обичаје, мудрости, пословице и изреке, а датирају од 3 до 6 хиљада година пре Христа. И српске славе са пратећим молитвама, како у прастара времена тако и данас спадају у ред Веда.

Аутохтонистичка Школа заступа теорију да су сви народи који су живели на данашњим словенским просторима као и у пределима Дачије, Тракије, Балкана, у јужној Русији и средњој Европи различита имена народа српскога порекла. Ова школа, поред Балкана и централне Европе, налази постојбину Срба и у Италији, на Пиринејима, у Бретанији, Хелвецији, Скандинавији, па и у северној Африци и Малој Азији. Противник ове школе, као што је напред наведено, је германска Берлинско-Бечка Школа, која данас тријумфује на већини катедри историје и она науку води смишљено погрешним путем, који одговара интересима политике.

Бирнуф (Emile Burnouff) у свом есеју о Ведама истражује порекло Индо-Европљана кроз Веде, које су настајале у време „аријевске заједнице“. Он налази да се ведске породице заснивају на светости брачног јединства, окружени вером и друштвеним традицијама. Своје доказе изводи из родбинских имена, која од давних времена припадају заједничкој раси народа. А ми знамо да су родбински и породични називи у српском језику задржали обележја архаичности и аутентичности до данас.

Истраживач, Швајцарац Адолф Пикте (Adolphe Pickter) написао је дело „Индо-Европско порекло или првобитни Аријевци“, у коме пише: „У давној прошлости једна раса расла је у првобиној колевци, надарена мудрошћу, грандиозна, строге природе, радом је победила сурове материјалне услове свога опстанка. Затим долази до њиховог развоја и патријархалног уређења. Та бујна раса развила је свој језик, савршен и пун интуиције за узвишену поезију. Због своје бројности морали су да се селе, а сеобама им се мењао и језик. Вековима од овога народа настало је више народности. Те сеобе одиграле су се у миленијуме пре Христа, од Индије до Атлантика.“

Он закључује да је: „… тај бројни народ послужио као основа за развој мноштва људских група, које су из њега произашле.“ Пикте такође тврди да је: „… језик тога народа био основ за многе језике, који су из њега настали.“ Заједничке основе овога језика нађене су у Санскриту и Зенду (староперсијском). Отуда помисао да сви индо-европски народи потичу од једнога стабла“. За њихов језик Пикте каже да је био неконтролисане слободе и он га назива „језиком мајке“.

Пикте такође пише, био је то језик Веда, богат једносложним глаголским коренима од којих се суфиксима ствара изобиље изведница свих врста. Његов гласовни систем је једноставан и складан. Разликује три рода и седам падежа, чиме јасно означава деклинације. Заменички наставци за три лица и бројеве омогућују разликовање нијанси времена и начина. Према свим предњим описима тог језика најближи је српском. Таква складност не налази се нигде сем у српском језику.

Олга Луковић-Пјановић у својим истраживањима потврђује да су из српског језика настали и грчки и латински, али као из пелазгијског стабла. Она је цитирала Француза Левека (Levesque), који је поредио српски са латинским и грчким језиком и закључио:

(1) да је српски језик дао прве и најстарије елементе латинском језику;

(2) да су староседеоци Лациума били словенске расе, Срби; и

(3) да су се Срби тамо настанили још у време док се језик ограничавао готово само на изразе најпречих потреба.

Емил Бурнуф наводи како латински придев humanus произлази из српског уман, а што је такође везано за ведско aum (изговара се на санскритском ом) и у индуском језику означава три божанства (Браму, Вишну и Шиву). Грегор Данковски закључује да се грчка и латинска граматика слажу са српском. По Страбону, латински је најпре био централна група дијалеката сабинског језика, а Сабини су били древни Срби, аутохтони становници Апенинског полуострва, што такође потврђује и Милан Будимир.

Хомеров учитељ је знао пелазгијски језик, а у Хомерово доба није се правила разлика између трачког и грчког језика. Хекатеј из Милета, 500 година пре Христа, оставио је писане трагове да су Атињани Трачани (Срби). Данковски цитира: „Трачани, Гети, Дачани и Мезани, сви говоре српски“. Платона су због његове мудрости Грци сматрали божанским, а он каже како у грчком језику има много варварских речи. Херодот је био старији од Платона и он наводи да се у његово време у Грчкој говорило варварским језиком.

Сократ такође тумачи да су Грци били потчињени Варварима па су отуда говорили њихов језик. Он такође закључује да су Варвари народ старији од Грка. Према Данковском назив Варвари настао је од барбарос променом сугласника услед прилагођавања грчком, ради лакшег изговарања. Слично је тумачење и Сократово. Према Платону су древни Пелазги, названи од Грка Варварима, били антички Срби и говорили су српски. Има натписа да су Србе називали и Етрурцима, док су они сами себе звали Рашанима. О томе пише Ненад Ђорђевић у делу „Етрурци или Рашани“, а Светислав Билбија као да му одговара својим делом „Рашани а не Етрурци“. Билбија је етрурско писмо дешифровао посредством ћириличних слова.

Пишући о Ведама М. Ф. Неве наводи: „… да су отмене, снажне, једноставне, а да нису лишене уметничке вредности“. Он такође каже: „Овај језик је звучан, музикалан, чудесан, хармоничан и изненађујућег богаства форме и слике“. Буе за српски језик каже: „Српски језик је богат, енергичан и хармоничан, подједнако добро пристаје мушком и женском роду, добар је за опевање љубавних песама и нежности, као и великих крвавих подвига. Звучан је и отмен. Србин говори полагано, не правећи паузе и својим језиком на најлепши начин изражава пристојност. Душу српску загрева јужно сунце. Конструкције реченица у српском језику су једноставне, имају изузетан смисао за прецизност, маштовитост и српским се говори пристојно (за разлику од грчког којим се муца и гестикулира). Ако су икада један језик и један народ били створени за владавину јавним расправама, то су сигурно српски језик и српски народ“. Буе закључује: „Срби поседују толико лепе поезије и само то би требало да обавеже све остале народе да уче њихов језик“.

Швајцарац Адолф Пикте рекао је, да је живео само зато да докаже који народ је говорио језиком ведских химни. На жалост, смрт га је прерано зауставила на том племенитом задатку. Павел Шафарик је недвосмислен у тврдњи да је то српски народ и да је говорио српским језиком. Исто је тврдио и Атињанин Халкокондил, пишући да су то били Трибали, Трачани и и Илири, као најстарији и највећи међу тадашњим народима, а то су били Срби.

Утврђено је да су Веде нераздвојно везане са српским језиком и прожете српским песништвом. Веда на српском има значење вида и знања (у смислу унутрашњег сазнања). Како је рекао Сипријан Робер: „Сви словенски језици су настали од српског језика, језика Прамајке“. У српском језику корен вид задржава ведско-српско значење светог, унутрашњег, метафизичког знања.

Познато је да су хрватски сељаци говорили чакавским дијалектом, док је загребачка господа одувек настојала да говори немачким, италијанским, латинским или мађарским. Чакавски дијалект говори се у граничном појасу према источном делу Аустрије и Мађарској, где живе градишћански Хрвати. Они су ту доселили из северног јадранског приморја током XВI века и донели свој говор, који је прави хрватски, којим су говорили њихови сељаци. Под утицајем Панславистичког покрета чехословачких романтичара Колара и Шафарика у Хрватској долази до Илирског покрета, чији је носилац био Људевит Гај.

Мајка Људевита Гаја била је Немица, рођена Шмит. Гај је желео да за хрватски књижевни језик усвоји српски, па је најпре предложио да се језик назове илирским, са идејом каснијег преименовања у српско-хрватски, односно у Хрватској чак хрватско-српски, што је имало смишљене политичке последице ишчезавања српског језика, а тиме и српске националности. Професор др. Лаза Костић у књизи „Крађа српског језика“ пише да је дата идеја дело националиста, док сами Хрвати избегавају да о томе отворено разговарају. Међутим, сам Људевит Гај је 1846. године у листу „Даница“ отворено признао да је за хрватски књижевни језик узео језик српског народа. Ђуро Даничић се олако сагласио са хрватским предлогом, чиме им је учинио огромну услугу, за чега Олга Луковић-Пјановић каже да није имао политичког образовања и да није прозрео хрватске намере, што им Вук Караџић никада не би учинио.

Американцима, Канађанима и Аустралијанцима не пада на памет да мењају име енглеског језика, којим говоре, као што ни Белгијанци, Луксембуржани, Швајцарци па ни франкофонски Африканци не мисле да мењају име француском језику.

Историјски, име Словен потиче из периода римског освајања српских територија. Том приликом Римљани су одводили робље, а мушка имена тих Срба претежно су се завршавала са слав, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Братислав и слично (што је код Срба имало значење славнога – glorious), а у латинском се изговарало sklav или sclavus (са значењем роба), од чега је временом настало Словен. Истим словенским језиком говорили су Гети, Сармати, Скити, Дачани и Трачани, што тврде Страбон, Апендини и Овидије. А како касније наводе Суровјецки и Шафарик, па Добровски, Милојевић и Живанчевић ради се о српском језику. Према Херодоту, када је реч о Словенима, ради се о великој људској групи народа који је припадао индо-европској раси и заузимао просторе источне Европе, данашње Пољске, Мађарске, Аустрије, Чешке и Балкана са територијама данашњих српских земаља.

На основу античких писаца недвосмислено је да су сва грчка острва, са континенталном територијом и Италијом били насељени Трачанима, што потврђује Страбон. Сви су они говорили грчко-илирски или илирским (словенским, значи српским) језиком, коме су централна зона били Подунавље и црноморска обала Дачије. Трачани (Срби) су се одатле ширили по Европи, а ширио се и њихов језик. Лоренц Суровјецки и Павел Шафарик су у врло документованој студији изнели непобитне тврдње да су Срби живели у Подунављу и Панонској низији и одатле се ширили на север и запад. Они такође наводе да је папа Јован X (914. до 929. године) тврдио да су Илири и Трачани били Словени (а то значи Срби).

Према томе, језик који је Овидије, римски песник и савременик Христов, научио док је боравио у изгнанству на обали Црнога Мора, био је српски. Упркос свих претрпљених измена, које се дешавају у свим језицима, српски је остао поетичан. Ако се поштује идеја о континуитету латинског и грчког језика, по којој логици се то исто не дозвољава српском, тим пре што се ради о народу називаном Трачани, Трибали, Сармати, Венди, Венети, Винди или Вани, па и Анти, а увек се суштински ради о Србима, који су себе, по тврдњи Шафарика, свуда и увек називали својим српским именом. По тврдњи Грегора Данковског, а према Овидију, Гети су били Словени и припадали роду Трачана, били су храбар и праведан народ и говорили су словенски (односно српски) језик.

Олга Луковић-Пјановић цитира Француза Пејсонела, који износи тврдњу да се српски, поред европских земаља говорио и у више земаља Азије. Говорио се и на дворовима турских царева, поред турског као званичан језик. Само се по различитим областима у маломе разликовао у дијалектима, што је логично за све језике. Олга такође износи пример Стјепана Митрова Љубише, који наводи пример црногорског племена Пастровића које је живело на истом простору од праисторијских времена. Слично је писао и Јован Цвијић, географ светског угледа и председник Српске Краљевске Академије.

Олга Луковић-Пјановић, према предању њене мајке тврди да су њихови пра-родитељи живели у драгачевском крају још у доба Александра Великог, а то значи бар 400 година пре рођења Христа. Сви ови примери потврђују тврдње да смо на Балкану настањени од преисторијских времена. Константин Јиречек је изрекао мисао, која каже: „Никада се на земљи није догодило да један подјармљени народ потпуно нестане а да не остави капљу своје крви у жилама победника, или реч у њиховом језику“.

Наставиће се…

 

Ознаке:Осам миленијума, Српско порекло