Осећам се лоше!

Осећам се попут човека којему је нешто вредно и битно поверено (од Некога или Нечега), на чување, а он то није успео да сачува.

Зато се сада осећам веома лоше.

Од многих осећања која ме запљускују ових дана, канда је најизраженије осећање стида.

Стидим се пред Створитељем; стидим се пред Прецима; стидим се пред Потомцима; стидим се пред Природом; али се највише стидим пред самим собом!

У мојој Души, у мојему Бићу, у мојему Суштаству, веома је снажно осећање стида и срама.

Сматрам да се данас сваки словестан и освешћен Србин, сваки словестан и освешћен човек,

осећа као и ја –

веома лоше!

Све што смо чували – нисмо сачували;

све што смо бранили – нисмо одбранили!

Свако је од нас Срба негде затајио; свако је од нас Срба некога својега потказао; свако је од нас Срба, на овај или онај начин, издао Србство и Србију.

Сви смо одговорни, и сви смо, подједнако, криви за све!

Криви смо и одговорни за све, и то морамо да схватимо и освестимо.

Морамо да признамо једни другима; морамо да се сретнемо са самима собом.

Нека се свако од нас посрами самога себе; и нека се свако од нас исповеди самоме себи.

Само немојмо своју кривицу пребацивати на друге.

Немојмо рећи: криви су политичари, криве су странке, крива је влада, криви су непријатељи!

Не, ми смо криви!

Ми смо самима себи највећи непријатељ.

Јер, да ми нисмо самима себи највећи непријатељ, онда не бисмо ни имали других мањих непријатеља.

Сви наши спољни непријатељи, долазе тек по позиву нашег унутарњег непријатеља.

Да нису позвани од нашег унутарњег непријатеља, од оног подмуклог и прикривеног непријатеља у нама, наши се спољни непријатељи не би никада ни појавили.

Ми смо сами растурили и Србство и Србију.

Ниједан наш спољни непријатељ не би био тако немилосрдан, тако суров и свиреп, према Србству и Србији!

Све што је икада, кроз многе векове и светове, бивало свето у Србству и Србији, то смо под ноге бацили.

Још се бесловесно и безбожно дичимо тиме.

Хтели бисмо да нас Свет због тога поштује!

Нико нас, овакве какви јесмо (а боље да нисмо, боље да нас нема!), неће никада поштовати и ценити.

И, не само што нас нико неће поштовати и ценити, него ћемо још и презрени бити од свих племена, од свих народа, од свих звезданих јата.

Постали смо народ губитника, на свим пољима.

Постали смо народ губитника (и тек ћемо бити!), зато што смо одрекли самих себе.

Како можемо бити народ добитника и победника, ако се стидимо својега Имена и Порекла, ако се стидимо својега Језика и Писма, ако се стидимо својих Предака и Потомака?!

Због свега тога, осећам се лоше.

Будим се са осећањем стида, и на починак одлазим са осећањем стида.

Надам се, и верујем, да ће овај стид –

 за моју Душу, за моје Биће, за моје Суштаство –

имати исцељујуће дејство!