За Ј. М.

и све ине душе

из мојега песничког

звезданог јата!

 

У детињству сам волео да посматрам орлове, лежећи на присојној страни пропланка, и зурећи у праискони плаво и дубоко небо.

Знао бих часима да зурим у два орла, што плове, вијају и круже, по плаветнилу неба, између белих облака у трку.

Модре и зелен-модре букове шуме унаоколо, као водеан зелени и прозрачни, а горе плаво небо, да плавље не може бити!

У том плаветнилу, што плавље не може бити, два светлећа и јасна орла у царству дивоте и слободе.

Бити орао, значи бити слободан!

То је прва мисао која се мени, детету од пет година, у трену јавила.

Та прва мисао, остала је у мојему срцу, у мојему бићу, уписана за сва времена, за све векове.

Слобода је за мене, одувек и заувек, била услов свих услова, почетак свих почетака.

Још тада сам појмио и схватио, да само онај ко је слободан, може бити свој, може бити – Све!

Због те праисконе љубави према слободи, био сам кажњаван, свагда и вазда, од првога разреда основне школе, па све до дана дањег.

Никоме људи, ума и срца поробљени људи, не завиде толико, завиде до нетрпељивости и мржње, као слободном човеку!

Слободан човек нигде у свету, нигде мед људима, нема прибежишта ни уточишта.

Слободан човек, духом и срцем слободан човек, нигде,  и никада, и никоме не бејаше драг гост, па ни на дому родитеља својих.

Све што сам доцније на својему животном путу чинио и стварао, било је у знаку овог праисконог сна –

 сна који сам, негда давно, у једном ранијем животу, на пропланку ветрова будан сневао.

Моја љубав према предању и прецима, према роду и племену, према језику и писму, према ближњима и суближњима, према свим бићима и световима, према животу као светињи над светињама, све то, све ово што споменух, происходи, зрачи и исијава управо из тог давнашњег сна о слободи, који сам будан сневао, док сам зурио у два дивотна орла на светлећим поткама плаветног неба.

Само слободан човек јесте устини човек!

Само слободан човек може да љуби и воли, може да мисли и снева, може да пева и ствара, може истински да живи и да се радује животу.

Све ово што пишем и стварам, све ово што као по(ј)езију моју читате, све то (заиста, све то!) извире и у моје биће увире из тог давнашњег сна.

Певајући о ВедСрбима, о Белим Србима, о древним прецима са Стриборије, ја, уистини, певам о слободи; о слободи која се исказати не може, која се насликати не може, која се опевати не може, а може се само, и једино, одсвирати на тананим струнама аријевске прасловенске душе.

И сада, док исписујем и ткам ове песничке нити, ја имам слику, заиста, живу и јасну слику, она два орла, два дивотна и величанствена орла, што плове, плове и плове, по плаветним поткама небесног недогледа.

Све оно што сам доцније, по многим и разним школама учио и сазнавао, није ништа (заиста, све је то само магла, дим, пена и опсена!) спрам оних знања која је, у доба буђења, душа детиња кроз сне и снове примала и упијала!

Често сам тужан и сетан (а више сетан, него тужан!), што моја деца нису расла у оним праисконим горама подно снежних висова, и што она будна не сневаху ове сне и снове, о вечној слободи божанских орлова!