Драган Симовић: О ЈЕДНОМ ДЕТИЊЕМ СНУ О СЛОБОДИ
За Ј. М.
и све ине душе
из мојега песничког
звезданог јата!
У детињству сам волео да посматрам орлове, лежећи на присојној страни пропланка, и зурећи у праискони плаво и дубоко небо.
Знао бих часима да зурим у два орла, што плове, вијају и круже, по плаветнилу неба, између белих облака у трку.
Модре и зелен-модре букове шуме унаоколо, као водеан зелени и прозрачни, а горе плаво небо, да плавље не може бити!
У том плаветнилу, што плавље не може бити, два светлећа и јасна орла у царству дивоте и слободе.
Бити орао, значи бити слободан!
То је прва мисао која се мени, детету од пет година, у трену јавила.
Та прва мисао, остала је у мојему срцу, у мојему бићу, уписана за сва времена, за све векове.
Слобода је за мене, одувек и заувек, била услов свих услова, почетак свих почетака.
Још тада сам појмио и схватио, да само онај ко је слободан, може бити свој, може бити – Све!
Због те праисконе љубави према слободи, био сам кажњаван, свагда и вазда, од првога разреда основне школе, па све до дана дањег.
Никоме људи, ума и срца поробљени људи, не завиде толико, завиде до нетрпељивости и мржње, као слободном човеку!
Слободан човек нигде у свету, нигде мед људима, нема прибежишта ни уточишта.
Слободан човек, духом и срцем слободан човек, нигде, и никада, и никоме не бејаше драг гост, па ни на дому родитеља својих.
Све што сам доцније на својему животном путу чинио и стварао, било је у знаку овог праисконог сна –
сна који сам, негда давно, у једном ранијем животу, на пропланку ветрова будан сневао.
Моја љубав према предању и прецима, према роду и племену, према језику и писму, према ближњима и суближњима, према свим бићима и световима, према животу као светињи над светињама, све то, све ово што споменух, происходи, зрачи и исијава управо из тог давнашњег сна о слободи, који сам будан сневао, док сам зурио у два дивотна орла на светлећим поткама плаветног неба.
Само слободан човек јесте устини човек!
Само слободан човек може да љуби и воли, може да мисли и снева, може да пева и ствара, може истински да живи и да се радује животу.
Све ово што пишем и стварам, све ово што као по(ј)езију моју читате, све то (заиста, све то!) извире и у моје биће увире из тог давнашњег сна.
Певајући о ВедСрбима, о Белим Србима, о древним прецима са Стриборије, ја, уистини, певам о слободи; о слободи која се исказати не може, која се насликати не може, која се опевати не може, а може се само, и једино, одсвирати на тананим струнама аријевске прасловенске душе.
И сада, док исписујем и ткам ове песничке нити, ја имам слику, заиста, живу и јасну слику, она два орла, два дивотна и величанствена орла, што плове, плове и плове, по плаветним поткама небесног недогледа.
Све оно што сам доцније, по многим и разним школама учио и сазнавао, није ништа (заиста, све је то само магла, дим, пена и опсена!) спрам оних знања која је, у доба буђења, душа детиња кроз сне и снове примала и упијала!
Често сам тужан и сетан (а више сетан, него тужан!), што моја деца нису расла у оним праисконим горама подно снежних висова, и што она будна не сневаху ове сне и снове, о вечној слободи божанских орлова!

Када сам читала, сузе су саме текле низ лице. Не знам зашто? Да ли због Вашег детињег сна или живота послије (тешког, али пуног љубави за све) стварно не знам. Поздрав за божанског Пјесника.