Помозимо Србији да оздрави, да се усправи, да душу своју исцели!

Помозимо Србији, да би и Србија нама помогла!

Сви од Србије само нешто траже и узимају, а нико Србији ништа нити нуди нити пружа.

Постали смо себични и саможиви; постали смо грамзиви и алави.

У свету себичних и саможивих људи –

нема Лепоте, нема Доброте, а ни Бога нема!

Бог не обитава у себичном и саможивом свету; Бог се настанио у свету штедрих, несебичних и дарежљивих људи; људи који радосно и пуна срца дају.

Са наше себичности и саможивости, све више личимо на живе мртваце.

Само смо привидно живи, а заистински – мртви!

Мртав је сваки онај који никоме ништа не даје.

Човек се мери и вреднује по делима својим.

По делима која је за неко далеко поколење оставио.

А од свих дела човечијих, највиша су и највећа она која се у љубави и зарад љубави творе.

Срби, није довољно само да се Србима зовете!

Будите ви Србима по узвишеним и племенитим делима својим!

Нека ваше Србство буде у Светлости и Истини; нека Светлост и Истина о вама сведоче!

Много је Срба који се диче оним што су од Србије узели, а још не сретох Србина који се дичи оним што је Србији даривао!

Како може да нам буде боље, када ми све чинимо да нам буде горе?!

Како ће неко у свету да нас поштује и цени, када ми ништа не чинимо да нас ико поштује и цени?!

Од свих Путева Божјих, ми смо одабрали пут руге и поруге.

Ругамо се Богу, ругамо се Духу, ругамо се Стварању, ругамо се Лепоти, ругамо се Доброти.

Свему се ругамо, а сами смо за поругу!

Нема народа у свету Божјему, који тако ружно приповеда о Домаји својој, онако како то Срби умеју и знају!

Најружније приче о Србији чуо сам управо из уста Срба.

Толико се пута згрозих, и стресох од туге, слушајући Србе како на пасја уста руже Србство и Србију.

Заиста, нама не може, и неће, бити боље, све док ми сами не постанемо бољи!