Заборав је страшнији од смрти!

Заборавити Некога, значи, исписати и Њега и себе из Књиге Живота.

Онај ко заборавља ближње, на концу, и самога себе заборави.

Пут у самозаборав води преко заборављана ближњих који су Једно с нама у Великом Духу Стварања.

Ми не живимо само у овоме видљивом телу, које називамо својим; ми живимо у ближњима и суближњима; ми живимо свуда и у свему –

и што дише и што не дише!

Наш србски заборав, и самозаборав, управо смо ми Срби најскупље плаћали; и још увек плаћамо, и ко зна докле ћемо још плаћати!

Како се догодило, како је смело да се догоди, да ми Срби заборавимо Дијану Будисављевић, која је, из усташких логора смрти, спасила дванаест тисућа србске деце?!

То је, зацело, један од највећих подвига –

не само у Другом светском рату, већ, канда, и у двадесетом веку!

Који то враг, који то чорт, који то непријатељ човечији, свагда и вазда изнова, нас Србе води стрампутицама и беспућима према забораву, према самозабораву?

Заборавити Дијану Будисављевић равно је (у духовном смислу!) поновном убијању оних дванаест тисућа детињих душа спасених из усташких логора смрти!

Ово можда сурово звучи, али је истинито!

Дијана Будисављевић је заслужила (то и Бог зна!), да се њезино име, златним словима, упише у Србску Књигу Живота.