У тренуцима дубоког праисконог тиховања, осећам јединство са свим бићима и световима.

То није ни књишко, нити знање из ума; то је знање из осећања; то је више од осећања; то је стање душе и духа, стање бића и суштаства.

Упоредо с тим осећањем, иде још једно осећање –

безвременост, ванвременост.

Нема ни прошлости ни будућности; постоји само тај тренутак, постоји једино овај тренутак!

Тада је свеколика Пророда у мени, у мојему срцу, у мојему бићу.

Где год да боравим, где год да обитавам, сва Природа је у мени!

Видим земље и пределе где никада нисам боравио; срећем људе које никада нисам упознао.

А све је стварно, све истинито и суштаствено.

То нису ни сновиђења ни јасновиђења – то је Стварност!

Седим на левој обали Дунава, Словенског Дунава, у сутон вечерњи, румен и зимзелен, и тихујем као Праисконац.

Испред мене, и око мене, плове, плешу и круже два лабуда (лабуд и лабудица), као да мене нема.

И нема ме!

Лабудови су увек у пару, увек удвоје живе.

Не растављају се, никада!

Храним их – бацам им хлеб.

Радосно прилазе, скоро да би ми из шаке узели.

И тако данима, вечерима и многим сутонима.

У исто доба дана, у исти час – ту су!

Једног се дана нисам отишао у одређени час, већ сам се  мало доцније појавио.

Сунце румено, понад напупалих и тек пролисталих крошања врба и топола.

Све мирно, све тихо.

Разгледам.

Нема лабудова, велим, отишли су!

 Нисам се појавио у прави час, и они су, можда, разочарани, одлетели.

Сео сам на камениту обалу, и почео да звиждућем и певушим неку своју песму, чијих се речи не сећам, нити се икада сетити могу!

Нека сетна, словенска праискона песма, која је у језгру моје душе ко зна када и где записана.

Зурим у даљину понад мрешкајуће површине воде.

Кад, наједном, иза врба, тамо далеко, појави се лабудица, убрзано пливајући према мени.

Изнад ње лети лабуд.

Чули су моју свирку, мој звиждук, мој глас, и похитали к мени!

Тада сам осетио, и појмио, да смо једно; да смо сви Једно!

Ма колико били одељени, раздељени и разједињени; ма колико били своји, самосвојни и самобитни, сви смо, у суштини и суштаству – Једна Велика Душа, Једно Велико Суштаство.