Кад сељак умире, све се сневесели:

Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…

Његова душа на међу се сели,

Тамо где је клецо при сваком кораку.

 

Кад сељак умире, походе га звери,

С највиших планина; из присоја гује…

Његову душу Бог сељачки мери,

На њиви-небу, где ветрови хује.

 

Кад сељак умире, небо се замрачи;

Пресахне поток; тихне цвркут тица…

Његова душа у цвет се повлачи,

Да се снова роди, кад никне пшеница.

 БЕЛЕШКА И РАЗЈАШЊЕЊЕ ПЕСМЕ ПОСЛЕ МНОГИХ ЛЕТА

Ову сам песму испевао још у раној младости, у времену када сам тек био кренуо да истражујем Србску Древност.

Мој Пут је у то доба водио преко Индије и Тибета, да бих, после многих година лутања, стигао до СрбИрије илити  Беле Србије.

Трагајући за Коренима ВедСрбства, наишао сам на немачко издање једне теософске књиге (штампане готицом, крајем деветнаестог века), у тврдом повезу, о исхрани и здрављу са становишта ведске духовне науке, у којој је, између осталог, дословце писало, да су ВедСрби и ВедРуси најстарији ратари на Земљи, односно, да су Древни Срби и Руси праратари, палеоратари и палеовегетаријанци.

Још пре стотину и осам векова, према тој књизи, ВедСрби су обделавали земљу, бавили се ратарством и повртарством, хранећи се искључиво плодовима биљака које су сами узгајали.

Када се говори о цивилизованим и варварским народима, за све народе Далеког Истока најпресуднији је начин (и врста) исхране.

По њиховом појимању и схватању, цивилизовани су они народи који се хране биљним плодовима, док су варвари искључиво месоједи и месождери.

И, будући да су ВедСрби пра-ратари и пра-вегетаријанци, то даље значи да су они имали најдревнију цивилизацију на Планети, односно, да су били цивилизован, култивисан, словестан и освешћен Народ још у оно праисконо доба, кад других народа тада нигде не бејаше бивало.

То сазнање је мене у трену ослободило свих наших балканских опсена и предрасуда о селу и сељаку. Схватио сам, да је сељак нешто чиме би се требало дичити, а ни у ком случају стидети!

Сељак је словестан и освешћен, цивилизован и култивисан, јер се, за разлику од дивљих месоједа и месождера, храни намирницама биљног порекла. Храни се оним што сам узгаја, обделава и производи.

Шта има лепше и дивотније од тога!

Ова је песма испевана у славу Сељака, ВедСрбског Ратара и Посвећеника.

На концу, још само нешто да кажем.

Истражујући, претражујући и трагајући годинама, схватио сам, да нас ВедСрбе, Немци могу увек да изненаде, у сваком погледу.

На једној страни, наилазио сам на немачка издања књига у којима се најружније приповеда о Србима и Русима, и опет, на другој страни, долазиле су ми до руку (додуше ретко!) књиге у којима се о Србима и Русима тако дивотно и узвишено беседи, да просто занемиш од радости и милине, јер то није обично казивање о нама, већ песнички надухнуто прославњање нас Срба!