Често ме питају пријатељи,

добронамерни пријатељи,

зашто пишем песме, кад ионако, данас,

нико не чита поезију,

кад ово и није век поезије!

 Можда твоје песме тек некима требају,

 а, можда,  никоме и не требају –

па зашто их онда пишеш!?

 

Пријатељи моји, врли и добронамерни!

Не пишем ја песме других ради,

већ себе ради!

Могуће је, како кажете,

да моје песме тек некима требају;

 могуће је и да никоме не требају!

 

Никада о томе нисам

на такав начин размишљао,

будући да никада нисам

писао песме да бих се некоме допао,

већ да бих душу своју спасавао,

да бих се Божјег Ужета Светлећег

и у најмрачнијој ноћи држао.

 

Песме сам писао стога

 да би се Бог у Бићу мојему настанио,

и да би Биће моје

у Богу пребивало.

И да моје песме никоме не требају,

 како велите,

 ипак некоме требају –

мени требају,

души мојој требају,

Богу у мени требају!

 

Моје песме не требају Богу –

јер Сам Бог је Песма

над свима песмама,

испеваним и још неиспеваним –

 али моје песме требају мени,

да бих Бога препознати могао

свуда и у свему,

на свакоме месту

и у сваки час.

 

Моје су песме

као титрајуће жаруље у ноћи,

 као пулсари у мрачним

пространствима Космоса

 што обележавају путе

 око црних рупа,

низа бескрајна и непојамна

 звездана јата;

и све док путујем и пловим

на крилима песама својих,

ја знам да сам на Путу

што ме ка Живоме

 Богу води.