Морамо да живимо!

Морамо да живимо овај тренутак.

Не следећи, не неки будући тренутак, него управо овај!

Ако будемо чекали да се реши овај или онај –

политички, економски, културни, социјални и сваки други проблем – у нашој породици, у нашему роду,

 у нашој држави, онда никада и нећемо живети.

Нећемо живети, зато што је живот само овај тренутак!

Ко не живи овај тренутак, тај и не живи уопште.

У последњих стотину лета, ми Срби, трошисмо и скоро потрошисмо драгоцену животну и стваралачку енергеју само на неке приземне и споредне ствари.

Кажем на приземне и споредне ствари, зато што сви ти наши друштвени (политички, економски и социјални) проблеми происходе из наше непромишљености, несувислости и бесловесности.

И данас то исто чинимо, чекајући да се пробуде и освесте наши ближњи, наши саплеменици, наши родноверци, наши пријатељи.

А они, напросто, не желе да се пробуде, а још мање желе да се освесте, и да властиту судбину преузму у своје руке.

Они не желе да буду слободне личности, зато што им је лепше и лакше да дигну све четири увис и да пусте мозак на отаву.

За њих је Велики брат и Животињска фарма!

Ту су они своји на својему.

Људи воле чопоре и крда, јер тада не морају да мисле својом главом, нити да промишљају својим срцем.

Тада престају бити одговорни, а одговорност је претешко бреме за њих.

Одговорност је само за словесног и освешћеног човека!

И ја сам, као и ви, расипао драгоцену животну и стваралачку енергију на буђење и освешћивање ближњих.

И шта сам доживео?

Доживео сам то, да ближњи, које сам будио, у бунилу и бесу, хоће да се бију са мном.

Они су, заиста, бесни на мене, јер, ко сам ја да њих ода вековног сна будим?!

Да, заиста, ко сам ја?!

Нека их нека и даље спавају!

Нека други распродају, разграђују и растурају Србију – њих ћемо оставити да мирно спавају!

За мене је то буђење Србства и Србије већ давно испричана прича.

Пробудили су се само они који су одувек били будни.

Они који спавају данас –

спавали су јуче, а спаваће и сутра!

Њих нико не може пробудити!

Стога вам и поручујем: Морамо да живимо!

Морамо да живимо овај тренутак, и морамо да се радујемо животу.

То је битно, и то је суштаствено.

Све друго, можемо бити значајно или важно, али није битно!