Бог је за мене одувек, од најранијег детињства, био, и до дана-дањег остао, Живи Бог!

То није било Знање Бога, већ Осећање Бога.

Знање и Осећање Бога мораћу овде песнички да разјасним (пошто ја увек сведочим из Унутарњег Бића, које је светлосним нитима повезано са Акашом илити Божанским Пољем СвеЗнања), будући да ова разјашњења појмова Знања и Осећања нисам нашао у земаљским књигама, свеједно да ли су те књиге теолошке или философске; филолошке, у ширем, или лингвистичке, у ужем значењу речи.

Знање Бога не подразумева Живљење Бога, док Осећање Бога не само што подразумева Живљење Бога, већ обухвата и Пријатељовање-са-Богом; односно, Осећање Вечног Присуства Божјег.

Осећање Детиње Душе да је Бог вазда Присутан у нама и око нас, да је свуда и у свему, те да нас никада, ни на трен један, не оставља самима; да нас, из овога или онога разлога, никада не лишава Својега Присуства.

Ма шта ми чинили или не чинили, ма били ми овакви или онакви, Бог је увек и свагда с нама и у нама –

као Родитељ, као Отац, као Мајка, као Сам Живот!

Још је ме од детета свако теолошко тумачење Бога удаљавало од Бога – од Бога Живога, од Бога

као ПраИзвора СвеЖивота!

Бог Којега Осећам и Видим, па пошто Га Осећам и Видим, онда Га и Знам (али ово Знање долази после Осећања као Истинито Познање!), не постоји у светим књигама туђинских пустињских религија Блискога Истока.

Моје Биће и Суштаство не препознаје Својега Бога у туђинским пустињским религијама, зато што те религије нису настале, нису рођене, у Мојему Духовном Звезданом Јату; а то значи, да Моје Биће и Суштаство нису усаображени са светлосним титрајима, са духовним трептајима, тих туђинских учења, те ту, напросто, ја не Налазим Својега Бога!

Другачије речено, семитско, грчко и римско појимање и тумачење Бога, уистини, не напаја и не храни моју ВедСрбску ПраИскону Душу.

Моја Душа нема ничег заједничког са семитским пустињским народима, са њиховим појимањем и  тумачењем Мојега Бога, Мојега Бога из мојих песничких јасновиђења.

Моје ПравоСлавље није ни хришћанско, ни кршћанско, ни христијанско; Моје ПравоСлавље јесте ВедСрбско ПравоСлавље.

Моје ПравоСлавље јесте Моја Вера у Мојега Живога Бога, у Бога Који обитава свуда и у свему, у Бога Који Јесте и Бива – у Вечно Присутног Бога!

Моје ПравоСлавље велича, прославља и обожава, како Велику Мајку (као Природу, као Земљу, као ПраВасељену), тако и сва духовна бића која су у вези са Великом Мајком, а што хришћански теолози одбацују као пантеистичку јерес.

Што значи, да ја овим и оваквим песничким појимањима и визијама, овим и оваквим пантеистичким погледом на свет, и када бих желео, не бих могао бити хришћанином!

И заиста, јесам ПравоСлавац, али нисам хришћанин.

Има још један разлог, још дубљи разлог у мојему Бићу и Суштаству – ја нисам Човек Знања, већ Човек Осећања који превазилази, надилази и залази

С-Ону-Страну Знања!

Ја сам Човек ВедСрбског Предања,

 Предања које Открива Истину

о Божанском Пореклу

Белих ВедСрба.