Рад на себи подразумева највиши ступањ освешћивања.

То нам је и први и последњи Задатак.

То је наш Завет са Великим Прецима, са Боговима.

Рад на себи подразумева и развијање Видовитог Знања.

Не развијање видовитости зарад саме видовитости, о којој неупућени и неосвешћени говоре, већ управо Видовита Знања, која кроз нас струје са ПраИзвора, из Акаше, из Духовног Језгра Постања.

Видовито Знање није обично знање о којему говоре људи, и које се стиче у школама овога света.

Видовито Знање јесте Знање Створитеља и Знање Духа Стварања у нашему Унутарњем Бићу.

Тек када одбацимо знања овога света; знања која нас воде у тугу, патњу и боли душевне; знања која стварају нашу Усудбу илити Карму (јер бивамо сујетни, ташти и горди од тих лажних знања) –

заиста, тек тада смо спремни да примамо (да примамо из дана у дан, из часа у час!) Видовита Знања.

Видовита Знања нису наша знања, већ су то Знања Онога Који је наш Створитељ.

Бити у Видовитом Знању, то не значи имати болесне визије, како већина мисли, него то значи, да у свакоме трену имаш одговоре на сва животна и суштаствена питања, одговоре из Духовног Језгра Постања, из Саме Жиже ПраЖивота.

Колико ћемо, и докле, развити Видовита Знања, умногоме зависи и од Потке коју смо још пре рођења наследили и примили.

Потка је друго име за ДНК и светлосни запис, али подразумева и оно нешто тајинствено што је изван и понад ДНК и светлосног записа.

Потка је истовремено и нешто Опште и нешто Лично.

Оно што је Опште, то су наши Преци, а Оно што је Лично, то је наша Душа која се развијала и школовала у Оностраном.

Када се догоди, да се усаобразе Опште и Лично, онда таква Душа, по обављеном Задатку у овоме свету, прелази у виша пространства (пространство је србска реч за димензију) постајући МахАтма.

Велика је милост Створитељева и Духа Стварања, родити се у овоме свету као ВедСрбин, превасходно због ведсрбског Језика, зато што је ведсрбски Језик жив и разумљив у Духовном Језгру Постања, јер тим језиком слове Галактички ВедСрби који су у Првом Прстену око Језгра Створитеља и Духа Постања.

Бити ВедСрбин, то надаље значи, да ти је Света Дужност, да ти је Свети Задатак, да развијеш до самога краја (иако краја нема!) све своје духовне дарове, све своје духовне моћи, и да се преко Видовитог Знања узнесеш у ред МахАтми, те да се, на концу, придружиш Беломе Братству Галактичких ВедСрба.

Заиста је велик грех, да ВедСрбин распрши све своје дарове, све своје духовне моћи на, у крајњем случају, безвредне ствари овога света!

Не смемо више да се бавимо дневном политиком; да развезујемо туђе и туђинске балканске кармичке чворове; да трошимо своје духовно дејство на зле господаре овога света; да се бавимо туђинским религијама и идеологијама; да размишљамо о томе да ли ће бити или неће бити атомског рата; да бринемо и страхујемо због нечега што ће, можда, сутра бити!

Наш је први и последњи задатак да радимо на себи, и да се духовно повежемо са својим Галактичким Прецима, те да будемо достојним потомцима својих Галактичких Предака.

Једном, за сва времена, ставимо тачку на све бесловесности овога света (зато што је овај свет, без Духа Стварања, тек Маја, Опсена и Омаја!), и кренимо Путем Светлости!

Судбина, Усудба и Карма ВедСрбства зависи, превасхопдно, од свакога од нас понаособ.

Колико се свако од нас узнесе и уздигне у Духу Стварања, колико се душевно и духовно примакне Беломе Братству Глакатичких ВедСрба, толико ће и ВедСрбство на Земљи спасено бити!

Ово што вам ја сада предајем, а што сам из Акаше, преузео, то су Знања Оних што долазе из Будућности.

Долази време, а то време ће ускоро доћи, када ће се ова Знања и деци у школи предавати.

Судбина Песника је да пре свих види оно што ће бити.

Песник није ни бољи ни гори од вас; он је, напросто, добио тај Дар да види унапред – у Оностраном.

Тешко Песнику ако се погорди због тога!